"Djeca Kozare" nisu fusnota istorije: Zafranović je srpskim žrtvama Jasenovca vratio lice, ime i pravo da budu zapamćene

Postoje filmovi posle kojih se razgovara o glumcima, kameri i režiji. A postoje i oni posle kojih društvo mora da razgovara o sebi.

„Zlatni rez 42 - Djeca Kozare“ Lordana Zafranovića pripada ovoj drugoj vrsti.

Jer iza polemika koje su pratile premijeru, iza FEST-a, reakcija političara, bojkota pojedinih umetnika i rasprava koje su se proširile Srbijom i Hrvatskom, ostaje nešto mnogo važnije i starije od svake dnevne politike: deca koja su odvojena od majki, čitave porodice sa Kozare koje su nestajale i srpske žrtve ustaškog sistema NDH čije stradanje ne sme da zavisi od toga ko je danas na vlasti u Beogradu, Zagrebu ili Banjaluci.

Zafranović je ovaj film nosio više od četiri decenije. Scenario je nastajao sa Arsenom Diklićem još osamdesetih godina, mnogo pre današnjih političkih podela, a reditelj se zločinima ustaškog režima bavio još u „Okupaciji u 26 slika“ i dokumentarnom filmu „Krv i pepeo Jasenovca“. Zbog toga je teško ozbiljno braniti tezu da je sama ideja „Djece Kozare“ proizvod neke današnje političke potrebe. 

Pre politike mora da stoji jedna činjenica: deca Kozare su postojala

U leto 1942. nemačke snage, ustaše i domobranske jedinice izvele su veliku operaciju na Kozari. Za civilno stanovništvo, pretežno srpsko, posledice su bile katastrofalne. Hiljade ljudi su ubijene, zarobljene ili deportovane, a veliki broj dece odvojen je od roditelja i završio je u sistemu logora i prihvatilišta NDH.

Upravo tu počinje Zafranovićeva priča.

Ne od državnika. Ne od političkog govora. Ne od brojke.

Od deteta.

I možda je baš to najveća snaga teme koju je izabrao. Jer brojke mogu postati predmet beskrajnih političkih rasprava, ali dete kome je oduzeta majka teško je pretvoriti u statistiku.

Jasenovački memorijalni centar u svom poimeničnom popisu trenutno navodi 83.145 identifikovanih žrtava sistema logora Jasenovac, među njima 47.627 Srba i čak 20.101 dete do 14 godina svih nacionalnosti. Od identifikovane dece, 12.683 su srpska. Sama institucija naglašava da popis nije konačan i da se dopunjuje novim podacima. 

To je važna razlika: 83.145 nije isto što i tvrdnja da je dokazano da je to konačan broj svih ubijenih.

Koliko je ljudi ubijeno u Jasenovcu? Broj ne sme da postane način da se žrtva ponovo izgubi

Upravo je broj stradalih decenijama postao mesto političkog i istoriografskog sukoba.

Posleratne jugoslovenske procene govorile su o 500.000 do 600.000, dok se u Enciklopediji Jugoslavije pojavljivala i cifra od oko 700.000 jasenovačkih žrtava. Savremeni demografski proračuni i međunarodne institucije daju značajno niže procene; američki Muzej Holokausta danas procenjuje između 77.000 i 99.000 ubijenih u jasenovačkom sistemu. Istovremeno, hrvatski Spomen-područje Jasenovac ima poimenično potvrđenih više od 83.000 i izričito kaže da popis nije završen. Holocaust Encyclopedia

Zbog toga nijedna odgovorna analiza ne bi trebalo da neproverenu brojku koristi kao zamenu za istoriju.

Ali razlika u procenama ne menja karakter režima NDH niti razmere progona srpskog stanovništva.

Američki Memorijalni muzej Holokausta govori o genocidnoj kampanji ustaškog režima i procenjuje da su vlasti NDH ubile oko 320.000 do 340.000 Srba na prostoru Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Yad Vashem u svom prikazu ustaškog pokreta koristi izraz „Serb genocide“ i navodi još višu procenu ukupnog srpskog stradanja pod ustaškim režimom. Dakle, čak i relevantne međunarodne institucije razlikuju se u procenama brojeva, ali genocidna priroda politike prema Srbima nije nekakva izmišljotina nastala devedesetih godina.

I srpski Muzej žrtava genocida osnovan je upravo radi trajnog čuvanja sećanja i istraživanja genocida počinjenog nad Srbima, uz Holokaust i Samudaripen, genocid nad Romima. 

Zato je preciznije reći: Jasenovac je bio jedno od centralnih mesta sistema kroz koji je sprovođena genocidna politika NDH prema Srbima, kao i mesto masovnog uništavanja Jevreja i Roma i ubijanja političkih protivnika režima.

Zašto je bilo potrebno čekati toliko dugo da srpska deca dobiju ovakav film?

To je možda i najneugodnije pitanje.

Nije tačno da se u socijalističkoj Jugoslaviji o Jasenovcu baš nikada nije govorilo. Postojao je spomenik, postojala su istraživanja, knjige, filmovi, komemoracije, a i sam Zafranović snimio je „Krv i pepeo Jasenovca“.

Ali jeste legitimno pitati kako se govorilo.

Zvanično sećanje socijalističke Jugoslavije bilo je izgrađeno oko antifašističke borbe i ideje bratstva i jedinstva. Savremena istraživanja kulture sećanja pokazuju da je upravo taj okvir snažno oblikovao način na koji su predstavljani rat i žrtve: insistiralo se na zajedničkoj jugoslovenskoj antifašističkoj priči, dok su etničke dimenzije pojedinih zločina bile mnogo osetljivije. Jasenovac je kao memorijalni prostor ozbiljnije institucionalno oblikovan tek šezdesetih; Kameni cvet otvoren je 1966. godine. 

Zafranović je o tome govorio mnogo otvorenije.

„To je bila tabu tema jer je... značilo razbijanje bratstva i jedinstva.“

Tako je 2024. objasnio zbog čega veruje da se pune razmere priče nisu otvarale onako kako je trebalo. 

Nije, dakle, problem bio potpuni nestanak Jasenovca iz javnosti. Problem je bio što je individualna tragedija često ostajala ispod velikog državnog narativa.

A genocid nema samo broj.

Ima prezime.

Ima selo.

Ima majku koja je izgubila dete.

Ima dete koje nikada nije saznalo gde mu je majka.

Zafranović: „Postideo sam se da sam čovek“

Zbog toga je važno poslušati šta sam Zafranović kaže o motivu filma, umesto da mu ga naknadno pripisuju politički protivnici ili pristalice.

Njegov susret sa dokumentima, fotografijama i svedočenjima iz Jasenovca, kaže, promenio ga je.

„Bilo me je zaista stid što sam te vrste.“

To nije rečenica čoveka koji pokušava da izgradi jednostavnu nacionalnu osvetničku priču. Zafranović svoju temu postavlja kao pitanje do koje mere čovek može da bude izopačen ideologijom i pretvoren u izvršioca zločina.

U drugom razgovoru objasnio je da je film radio upravo zato što vidi opasnost od revizije istorije i umanjivanja onoga što se dogodilo u Jasenovcu. 

A nakon premijere u Banjaluci rekao je nešto još jednostavnije:

„Jednostavno se morala reći istina.“

Istovremeno je naglasio da mu se tokom rada nije mešao ni producent, ni politika, ni cenzor i da iza filma stoji kao autor. 

Ta činjenica je veoma važna kada se govori o optužbama da je delo nastalo kao politička porudžbina.

Prvo je pokušao da film napravi u Hrvatskoj

Postoji još jedna činjenica koja se često izgubi u polemici.

Zafranović je projekat pokušavao da realizuje u Hrvatskoj. U najnovijem razgovoru za RTS otvoreno je postavljeno pitanje zašto ga hrvatski premijer Andrej Plenković nije podržao kada je tražio pomoć za realizaciju filma. Sam reditelj ranije je govorio da je upravo hrvatskoj publici film posebno potreban zbog revizionističkih tendencija koje vidi oko Jasenovca.

Film je na kraju realizovan uz sredstva iz Srbije i Republike Srpske. Zafranović je u Banjaluci rekao da je Republika Srpska obezbedila gotovo trećinu potrebnog novca i da bez te pomoći film ne bi mogao biti završen.

Samo finansiranje, međutim, nije dokaz da je autoru neko diktirao sadržaj. Zafranović tvrdi upravo suprotno, da je imao potpunu autorsku slobodu. 

Rene Bitorajac igra Maksa Luburića i zbog toga je nazivan izdajnikom

Možda najbolji dokaz koliko je tema i dalje bolna jeste reakcija na hrvatske glumce koji su pristali da učestvuju.

Rene Bitorajac prihvatio je jednu od najtežih uloga - Vjekoslava Maksa Luburića, jednog od ključnih ljudi ustaškog logorskog sistema.

Zbog toga je, kako sam kaže, u delu hrvatske javnosti dobio etiketu „veleizdajnika“. Ali nije se odrekao filma niti njegove teme. Naprotiv, objasnio je da ga je privukao scenario o logorskim žrtvama prikazan kroz sudbinu dvoje dece i Zafranovića nazvao jednim od najvećih živih reditelja sa ovih prostora.

I izgovorio je rečenicu koja možda najbolje pokazuje gde bi regionalna rasprava trebalo da počne:

„Tema je važna i bilo bi dobro prikazati ovaj film na svim ovim prostorima.“

Njegovo odsustvo sa beogradske premijere bilo je povezano sa njegovim stavom o aktuelnom političkom kontekstu u Srbiji, a ne sa poricanjem Jasenovca ili sudbine srpske dece. 

I Rajko Grlić, iako je podržao poziv Gorana Markovića Zafranoviću da ne učestvuje na ovogodišnjem FEST-u zbog političke situacije u Srbiji, rekao je za svog kolegu da je veliki reditelj i da veruje da je napravio dobar film.

To je razlika koju bi bilo nepošteno izbrisati.

Film može da bude predmet političke borbe, ali žrtve ne bi smele

Aktuelni političari u Srbiji i Republici Srpskoj film su ocenili kao zapis u istoriji što je godinama srpskim žrtvama bilo uskraćeno.

Aleksandar Vučić rekao je da je pogledao celu, četvorosatnu verziju i nazvao „Djecu Kozare“ „remek-delom“ koje će ostati zapisano u istoriji. 

Predsednik Republike Srpske Siniša Karan ocenio je da film govori o genocidu nad srpskim narodom u NDH i povezao njegovu poruku sa istorijskim iskustvom Srba i nastankom Republike Srpske. To je njegova interpretacija filma i treba je kao takvu i predstaviti. 

Sa druge strane, deo umetnika i opozicione javnosti u Srbiji kritikuje politički okvir ovogodišnjeg FEST-a.

Ali ni jedna ni druga savremena politička pozicija ne može promeniti ono što je prethodilo svima njima:

deca Kozare nisu nastala u političkoj kampanji 2026. godine.

Postojala su 1942.

Bila su odvojena od roditelja.

Odvođena su u logore.

Umirala su od gladi, bolesti i nasilja.

I to je istorija starija od svih današnjih stranaka.

Ne govori se o kolektivnoj krivici hrvatskog naroda

I tu je Zafranovićev pristup posebno važan.

Govoriti o genocidnoj politici ustaškog režima nije isto što i proglasiti hrvatski narod genocidnim. To bi bila istorijski i moralno pogrešna generalizacija.

NDH je imala vlast, institucije, zakone, logore i počinioce. Imala je i Hrvate koji su bili protiv tog režima, partizane, pomagače progonjenima i ljude koji su rizikovali sopstvene živote.

Ali upravo zbog toga počinilac mora biti imenovan precizno.

Ne „neki fašisti“.

Ne apstraktno „zlo“.

Ustaški režim NDH imao je sistemsku politiku progona Srba, Jevreja i Roma.

Američki Muzej Holokausta opisuje ustašku kampanju kao genocidnu i dokumentuje masovna ubistva srpskih sela, proterivanja i sistem logora. 

Priznavanje toga nije napad na današnju Hrvatsku.

Naprotiv, ozbiljno suočavanje sa sopstvenom istorijom jeste ono što odvaja današnje društvo od zločinačkog režima iz prošlosti.

Zašto ovaj film može da bude važniji od jedne festivalske premijere

„Zlatni rez 42“ traje više od četiri sata, sastavljen je od 14 slika i epiloga, a Zafranović kaže da je igrane scene gradio na dokumentarnoj osnovi. RTS ga opisuje kao epsko ostvarenje koje prikazuje stradanje Srba, Roma i Jevreja u Jasenovcu.

Ali njegova stvarna vrednost za kulturu sećanja možda neće biti izmerena nagradama.

Biće izmerena onim što se dogodi posle projekcije.

Da li će mlada osoba koja nikada nije čula za Kozaru prvi put potražiti ime nekog deteta?

Da li će porodica otvoriti stari album?

Da li će u Zagrebu moći da bude prikazan film hrvatskog reditelja o ustaškom zločinu bez toga da njegovi glumci budu proglašavani izdajnicima?

Da li će u Beogradu moći da se govori o srpskim žrtvama, a da njihov bol automatski ne bude sveden na dnevnu politiku?

To su važnija pitanja od toga ko je sedeo u prvom redu na premijeri.

Srpske žrtve imaju pravo na sećanje bez izvinjavanja

Možda je upravo tu suština čitave polemike.

Srpsko stradanje u NDH je već dovoljno strašno da bi ga trebalo dodatno uveličavati.

Ne treba mu dodavati ništa.

Ali mu se ništa ne sme ni oduzimati.

Ne smeju se uklanjati nacionalnost žrtava, karakter ustaške ideologije, činjenica da su među metama bili Srbi upravo zato što su Srbi, niti sudbina hiljada dece čija je jedina „krivica“ bila poreklo porodice u kojoj su rođena.

Isto tako, pitanje konačnog broja jasenovačkih žrtava treba ostaviti ozbiljnom istraživanju, arhivama, poimeničnim popisima i demografiji. Različite procene postoje i danas. Ali rasprava o poslednjoj cifri ne može poništiti ono što je istorijski dokumentovano: ustaški režim NDH sprovodio je genocidnu politiku prema Srbima, a Jasenovac je bio jedno od njenih najstrašnijih mesta. Holocaust Encyclopedia

Lordan Zafranović, Hrvat sa Šolte, odlučio je da upravo tome posveti delo koje naziva svojim „svetim filmom“.

Možda zato „Djeca Kozare“ imaju šansu da urade ono što politika uglavnom ne ume: da iza velike istorijske reči „genocid“ ponovo pokažu čoveka.

I dete.

Jer dok god se raspravlja samo o tome koliko ih je bilo, postoji opasnost da zaboravimo ko su bili.

A upravo su njihova imena, njihovi životi i pravo njihovih potomaka da ih pamte bez stida i bez političkog uslovljavanja razlog zbog kojeg je ovaj film bilo važno snimiti.