Bila je visoka 300 metara, viša od bilo koje druge građevine na planeti, napravljena gotovo potpuno od gvožđa i sastavljena od hiljada metalnih elemenata. Ali niko tada nije mogao da zna da će ta ogromna konstrukcija postati jedan od najprepoznatljivijih simbola čovečanstva. Još manje je bilo očekivano da će preživeti.

Ajfelova kula nije zamišljena kao večna građevina. Napravljena je za Svetsku izložbu u Parizu 1889. godine, kojom je obeležavana stogodišnjicu Francuske revolucije, a ugovorom je bilo predviđeno da Ajfel njome upravlja svega 20 godina. Posle toga je, prema prvobitnim planovima, mogla da bude uklonjena. Danas je teško zamisliti Pariz bez nje. 

Od ideje do 300 metara 

Ideja za ogromnu metalnu kulu pojavila se još 1884. godine u kompaniji Gustava Ajfela. Njegovi inženjeri Emil Nugije i Moris Kešlen zamislili su konstrukciju sa četiri ogromna rešetkasta stuba koji se pri vrhu približavaju jedan drugom. Ajfel je prihvatio ideju, a arhitekta Stefan Sovestr dobio je zadatak da joj da izgled koji će biti prihvatljiv javnosti. Konkurs za građevine Svetske izložbe raspisan je 1886. godine, a Ajfelov projekat je izabran između 107 predloga. Cilj je bio ambiciozan: kula visoka 300 metara, odnosno simboličnih 1.000 stopa, postavljena na Marsovim poljima, uz samu obalu Sene. Ajfel je u projekat uložio i sopstveni novac. Država i grad Pariz odobrili su subvenciju od 1,5 miliona franaka, dok su ukupni troškovi procenjeni na oko 6,5 miliona franaka. Ugovorom je Ajfel dobio pravo da kulom upravlja 20 godina.

Temelji ispod gvožđa  

Prvi radovi počeli su 26. januara 1887. godine. Četiri ogromna stuba trebalo je postaviti na četiri temelja koji su formirali kvadrat stranice 125 metara.

Temeljenje je predstavljalo jedan od najzahtevnijih delova projekta. Na strani prema Seni teren je bio posebno problematičan, pa su korišćeni vodonepropusni metalni kesoni i rad pod komprimovanim vazduhom kako bi radnici mogli da kopaju ispod nivoa vode. Temelji su završeni za svega pet meseci.

Iza naizgled lagane rešetkaste konstrukcije zapravo se nalazi ozbiljna građevinska osnova. Temelji su spušteni više od šest metara ispod zemlje, a svaki od četiri stuba oslanja se na posebnu grupu temelja. Masa kule je bila ogromna, ali je konstrukcija projektovana tako da opterećenje bude ravnomerno raspoređeno.

Upravo je odnos mase i čvrstine jedan od razloga zbog kojih kula i danas izgleda gotovo nestvarno lagano. Najveća tajna brzine gradnje bila je u tome što se kula nije pravila deo po deo na samom gradilištu. Gotovo sve je unapred pripremano u Ajfelovoj fabrici u Levaloa-Pereu, nedaleko od Pariza. Svaki element je bio proračunat, iscrtan, isečen i izbušen pre nego što bi stigao na Marsova polja.

 Inženjerski podvig 

Ukupno je kula sastavljena od 18.038 metalnih delova. Za njihovu izradu i montažu napravljeno je na hiljade tehničkih crteža. Kula nema gotovo ništa zajedničko sa načinom na koji se danas spajaju čelične konstrukcije. Umesto savremenih vijaka i zavarenih spojeva, njeni elementi povezani su ogromnim brojem zakivaka. Ukupno ih ima oko 2,5 miliona. Za postavljanje jednog zakivka bila su potrebna četiri čoveka. Prvi bi ga zagrevao do usijanja, drugi ga držao na mestu, treći oblikovao glavu, a četvrti udarao čekićem i konačno ga fiksirao. Kada bi se vreli zakivak ohladio, skupljao bi se i snažno stezao spojene metalne delove.

Prvi nivo završen je 1. aprila 1888, drugi 14. avgusta iste godine, a vrh je dostignut u martu 1889. Posebno dramatičan bio je trenutak kada je trebalo spojiti četiri ogromna stuba na prvom spratu. Njihov nagib morao je biti podešen sa izuzetnom preciznošću. Za to su korišćene hidraulične dizalice i svojevrsne „kutije sa peskom“ pomoću kojih je položaj greda mogao da se koriguje.

Za današnje standarde zaštite na radu uslovi su bili nezamislivi. Radnici su se kretali po uskim metalnim platformama, desetinama metara iznad zemlje, bez zaštitne opreme. Ipak, tokom same izgradnje konstrukcije nije bilo poginulih radnika. Danas je teško poverovati da su Parižani nekada mrzeli Ajfelovu kulu. Čuveni pisci i umetnici potpisali su 1887. godine protest protiv njene izgradnje. Smatrali su da će ogromna metalna konstrukcija narušiti izgled Pariza. Ali kada je kula završena, odnos javnosti počeo je da se menja. Danas je Ajfelova kula mnogo više od turističke atrakcije. Ona je dokaz da jedna građevina može nastati kao privremeni tehnički eksperiment, biti predmet podsmeha i protesta, a zatim postati simbol čitavog grada.