Razgovor za posao odavno nije samo niz pitanja o iskustvu, obrazovanju i prethodnim radnim mestima. Poslodavci sve češće pokušavaju da procene i način na koji kandidati razmišljaju, komuniciraju i reaguju u nepredviđenim situacijama.

Zbog toga se na razgovorima mogu pojaviti neobična pitanja, zadaci ili situacije koje kandidat nije očekivao. Ideja je da se pokažu osobine koje se teško mogu proceniti samo na osnovu biografije – od snalažljivosti i komunikacije do reagovanja pod pritiskom.

Međutim, granica između kreativnog načina procene kandidata i zadiranja u njegovu privatnost nije uvek jasna.

Na društvenim mrežama već se godinama dele iskustva kandidata sa neobičnim metodama selekcije, među kojima se pominju i takozvani „test klimave stolice“ ili „test šoljice kafe“. Jedan od kontroverznijih primera jeste „test torbe“, koji je izazvao brojne rasprave o tome šta je prihvatljivo na razgovoru za posao.

Šta je „test torbe“?

Prema navodima koji su se pojavili na društvenim mrežama i pojedinim portalima, tokom razgovora za posao poslodavac od kandidata može zatražiti dozvolu da pogleda sadržaj njegove torbe.

Navodno se na ovaj način procenjuje koliko je osoba organizovana, uredna ili spremna da odgovori na neočekivan zahtev.

Na prvi pogled, ovakav postupak može delovati kao bezazlen pokušaj da se kandidat sagleda iz drugog ugla. Problem nastaje kada se od njega očekuje da pristane na nešto što nije povezano sa samim poslom, a što može predstavljati zadiranje u njegovu privatnost.

Upravo zbog toga „test torbe“ nije naišao na odobravanje svih kandidata ni stručnjaka za zapošljavanje.

Da li kandidat treba da pristane?

Za razliku od pitanja o iskustvu, veštinama ili načinu rešavanja problema, sadržaj nečije torbe može da otkrije informacije koje nemaju nikakve veze sa njegovim profesionalnim sposobnostima.

Zbog toga se postavlja pitanje šta poslodavac zapravo pokušava da proceni. Da li je cilj zaista organizovanost kandidata ili se proverava koliko će osoba biti spremna da prihvati zahtev koji joj je neprijatan?

Upravo tu ovakva metoda postaje problematična. Kandidat koji odbije da otvori torbu ne mora zbog toga biti manje organizovan, komunikativan ili sposoban za posao. Možda jednostavno smatra da je njegov lični prostor granica koju ne želi da pređe.

Kada „test“ postaje crvena zastavica?

Neobično pitanje na razgovoru za posao samo po sebi ne mora biti razlog za zabrinutost. Poslodavac ima pravo da pokušava da proceni kako kandidat razmišlja i reaguje u određenim situacijama.

Ipak, zahtev koji nema jasnu vezu sa radnim mestom, posebno ako zadire u privatnost ili stavlja kandidata u neprijatan položaj, može biti razlog za dodatni oprez.

Način na koji kompanija vodi razgovor za posao često može da pruži određenu sliku o njenoj kulturi. Ako se od kandidata očekuje slepa poslušnost još pre nego što dobije posao, postavlja se pitanje kako bi izgledao odnos prema njegovim granicama kada postane zaposleni.

Razgovor za posao treba da bude dvosmeran

Kandidat tokom intervjua nije jedini koji se procenjuje. Dok poslodavac pokušava da utvrdi da li je osoba prava za određenu poziciju, kandidat istovremeno procenjuje kompaniju u kojoj bi mogao da radi.

Zato je sasvim legitimno postaviti pitanje zbog čega se određeni zahtev postavlja i kakve veze ima sa samim radnim mestom.

Dobar razgovor za posao ne bi trebalo da se zasniva na ponižavanju, narušavanju privatnosti ili testiranju toga koliko će neko trpeti neprijatne situacije. Profesionalna selekcija trebalo bi da bude usmerena na znanje, iskustvo, veštine, način razmišljanja i druge osobine relevantne za posao.

Ako se kandidat na razgovoru oseća kao da mora da pređe sopstvene granice kako bi dokazao da je „dovoljno dobar“ za radno mesto, možda je upravo to informacija koju treba ozbiljno razmotriti – ali ne o sebi, već o potencijalnom poslodavcu.