Zemlja u kojoj ni za živu glavu ne biste želeli da živite! Nije u Africi!

Na današnji dan, 12. januara 2010., pre tačno deset godina, dogodila se jedna od najvećih katastrofa 21. veka - strašan zemljotres koji je pogodio jednu od najsiromašnijih zemalja na svetu, Haiti. Poginulo je oko 300,000 ljudi. No, najveći krivac za taj strašan broj mrtvih nije bio sam zemljotres već svi oni koji su odgovorni za to da je Haiti u takvom stanju dočekao ovu veliku prirodnu katastrofu.

Eksploatacijska trgovinska praksa i nametanje pogubnih ekonomskih modela po Haiti od strane drugih zemalja, političko podređivanje Haitija decenijama, strane intervencije u unutrašnja pitanja Haitija... to su glavni krivci za smrt tolikog broja ljudi. Zbog tih činioca Haiti se rušio kao od papira kada ga je zadesio strašan zemljotres. Veliko siromaštvo koje se održava, doslovno, na same temelje Haitija (i njegove infrastrukture) dovelo je do ovekatastrofe.

Zatim je usledila još jedna katastrofa, ali izazvana od strane čoveka. Naime, neposredno nakon devastirajućeg potresa pokrenuto je slanje humanitarne i druge pomoći. Svet, onaj empatičan i normalan svet, solidarisao se sa žrtvama Haitija i želeo je da pomogne - ali nije na tom svetu bilo da tu pomoć dostavi... Organizacije koje su na sebe preuzele dostavu pomoći često su napravile više štete nego koristi, a novac izdvojen za žrtve je negde "nestajao".

Danas, tačno deset godina kasnije, mnogi Haićani još uvek "čekaju" (iako znaju da neće doći) pomoć koja im je bila obećana pre cele decenije. Ostavljeni su u ruševinama, zaboravljeni... a sve ono što je i dovelo do tako teškog stanja da zemlja bude krajnje nepripremljena za takvu prirodnu katastrofu, na snazi je i danas - nametanje neo-liberalne ekonomije, intervencionizam u haićansku politiku (primarno od strane SAD) kao i drugi faktori koji ne dozvoljavaju ovoj zemlji da napokon ustane.

Možda je i "osveta" faktor jer Haiti su bili jedina crnačka zemlja (robovi dovedeni iz Afrike) koja se uspešno pobunila protiv svojih robovlasnika (tadašnje Napoleonove Francuske), svrgnula ih i osnovala svoju republiku.
Od 29 vladinih zgrada na Haitiju ostala je samo jedna. Broj američkih vojnika koji su poslati na Haiti nakon zemljotresa (ili su bili stacionirani na okolnim vojnim brodovima): 22,200.

Gubitak za haićanski BDP iz 2009. godine: 113%. Novac koji su donatori izdvojili za obnovu Haitija: 10,7 milijardi dolara. Od novca za direktnu humanitarnu pomoć (2,4 milijarde USD), haićanske vlasti dobile su: 0,9%.

Od novca za obnovu zemlje (6,4 milijarde USD), haićanske institucije, organizacije i kompanije dobile su: 0,6%. Procenat američkih porodica koje su direktno donirale novac za pomoć Haićanima: 45%.

Broj ljudi koji se i dalje (prema decembru 2019.) nalaze u kampovima za interno raseljene: 33,000 ljudi. Broj kuća koje je američki USAID rekao da će izgraditi nakon potresa: 15,000. Broj kuća koje je USAID zapravo izgradio za 10 godina: 900.

U međuvremenu pojedine kompanije razotkrivene su kako su direktno krale novac od humanitarne pomoći, ali niko nije odgovarao. Dalje, otkriveno je i kako su SAD na razne načine nastojale još dodatno da smanje minimalnu platu na Haitiju (koja danas iznosi mizernih 4,7 dolara po danu, odnosno oko 470 dinara po danu) pošto to direktno pogoduje velikim američkim korporacijama kao što su Hanes i Levi Strauss koje Haićanima plaćaju robovsko niske plate da im šiju odeću.

Ta eksploatacija od vremena zemljotresa do danas se poprilično i povećala što proizlazi iz podatka da je Haiti 2009. prema SAD-u izvezao 491 milion američkih dolara u tekstilu, a za prošlu (2019. godinu) ta brojka iznosi 740 miliona USD.

12. januara navršava se tačno 10 godina od strašnog zemljotresa koji je pogodio glavni grad Haitija, Port-o-Prince. U 3. najrazornijem zemljotresu po broju žrtava u istoriji stradalo je oko 300,000 osoba, a preko 1 milion ostalo bez krova nad glavom.

Grad je strašno razrušen, a zbog velikog broja mrtvih i opasnosti od zaraze mnogi su morali da budu pokopani u masovnim grobnicama.

Nakon strašnih prizora koji su šokirali svet, brojne države odlučile su da ponude pomoć, uključujući i SAD.
Moglo bi se reći kako je ovo bila dobra prilika da se SAD iskupi za sve ono loše što su uradile ovoj maloj, ali ponosnoj, ostrvskoj državi. Naime, država Haiti je jedina bivša kolonija u kojoj su se robovi pobunili i na kraju preuzeli vlast.

Bilo je to početkom 19. veka dok je zemljom gospodarila Francuska - tačnije, Napoleon Bonaparte. U velikim borbama izginulo je oko 100,000 pobunjenih robova i oko 50,000 kolonizatora, ali pobeda - istorijska i bez presedana pobeda - je ipak izvojevana. Na Novu godinu 1.1.1804. bivši robovi, sada slobodni od tiranije, proglasili su svoju državu - dali su joj ime "Ayiti" što na autohtonom jeziku znači "dom".

Haiti, taj simbol borbe i slobode, bio je samostalan više od 100 godina. Sloboda i samostalnost u takvoj blizini SAD nikada nije bila dugotrajna - takva je priča i s Haitijem.

1915. na direktnu naredbu predsednika Vudro Vilsona, SAD su vojno okupirale zemlju. Cilj je bio samo jedan - osigurati nesmetan rad svojih korporacija i crpeti prirodne resurse (poljoprivreda, rudna bogatstva).

Naravno da se narod nije mirio s tim, za njih su sloboda i nezavisnost bili vredniji od svega. 1918. dignut je ustanak protiv okupatora, ali specijalno trenirani američki marinci nisu imali milosti. Ustanak je ugušen u krvi, oko 2,000 Haićana svoju želju za slobodom platilo je životom.

Amerikanci su organizovali zemlju po svome - potpuno su preuredili obrazovni sistem, ekonomiju, a u glavnom gradu niknula je nova četvrt kojoj se lokalno stanovništvo nije smelo ni približiti - "ulica milionera" zvali su je.
Dalje, Amerikanci su povukli kopnenu granicu između Haitija i Dominikanske Republike, onako kako im je to odgovaralo - uzevši dobar deo zemlje od susedne Dominikanske Republike. Taj potez koštaće Haićane hiljade života.

Jer, kada su Amerikanci odlučili da se povuku sa Haitija (1934), s druge strane granice, diktator Dominikanske Republike Rafael Truhiljo, naredio je vojsci da vrati teritoriju. Za samo 3 dana pobijeno je gotovo 20,000 Haićana u tzv. "Parsley" masakru.

Amerikanci odlaze, kompanije su instalirane, a cela teritorija ostaje u haosu, zvuči neverovatno poznato, zar ne?
Dobili su Haićani kasnije celu lepezu diktatora i političara koji su svi redom bili odani Vašingtonu (u tu kolekciju zasad ulazi i aktuelni predsednik Mišel Marteli).

SAD se prema Haitiju odnose kao prema svojoj koloniji. Vojskom ulaze u zemlju kada im se to prohte. 90-ih godina, dok im je još odgovarao tadašnji predsednik Žan-Bertran Aristid - nakon što je svrgnut s vlasti, Bil Klinton je poslao vojsku u zemlju kako bi ga vratio. Kasnije, kada je Aristid počeo da bude sve manje odan, SAD su podržale vojni udar kojim je Aristid ponovo poslat u egzil.

Tek godinama nakon Žan-Bertran Aristida je otvoreno progovorio kako je srušen s vlasti od strane Amerikanaca. Za emisiju Democracy Now (voditeljka Ejmi Gudman) ispričao je kako su ga na ostavku prisilili američki vojnici i tadašnji američki ambasador na Haitiju.

Ništa SAD više ne može napraviti da se zaboravi brutalno otimanje slobode narodu Haitija. Zbog njihove okupacije i eksploatacije, Haiti je danas jedna od najsiromašnijih država na svetu. Korupcija je ogromna, a najbogatiji sloj koji čini 1% populacije, u svom vlasništvu ima preko 50% zemlje.

Ekonomiju je možda i najviše razorila Klintonova administracija koja je i postavila tadašnjeg predsednika Aristida, ali pod uslovom da se drži svih načela slobodnog tržišta koja mu Vašington odredi. U tom periodu, i ono malo što je narod imao, je izgubio.

Do koje mere se Haiti ekonomski eksploatisao pokazuje i činjenica da se Bil Klinton nedavno javno izvinio zbog sprovođenja navedenih ekonomskih mera.

Nakon što je zemlju pre 10 godina pogodio strašan zemljotres, SAD su bile u poziciji da pomognu i da, bar malo, vrate narodu Haitija od kojeg uzimaju gotovo 100 godina. Iskupiti se više ne može, ali svojom pomoći može bar delimično da ublaži sve te godine nepravde.

Da, SAD su mogle, ali nisu.

U prvim danima, kada je pomoć bila najpotrebnija, Amerika je reagovala tako da je poslala čak 20,000 vojnika na Haiti. Humanitarne organizacije danima nisu mogle doći do unesrećenih. Američka vojska je blokirala aerodrome, a vojni brodovi opkolili su zemlju sa svih strana tako da pomoć nije mogla stići ni sa morske strane.

Brojni novinari koji su snimali Haiti neposredno nakon zemljotresa vratili su se za pola godine kako bi objavili reportažu o novom stanju - dočekao ih je šok. Novinarka CNN-a je zapisala "grad izgleda kao da je zemljotres bio juče".

Danas, 10 godina posle, nije uklonjeno čak ni pola ruševina.

Organizovane su velike humanitarne akcije u kojima su prikupljene milijarde. Ne samo od država, stanovnici širom sveta donirali su koliko su mogli.

Jedan od najvećih prioriteta bio je izgradnja srušene infrastrukture. Tim povodom osnovano je telo koje je imalo zadatak da daje novac privatnim građevinskim kompanijama.

U igri je bio veliki novac i lov na njega je počeo. Očekivati kako će privatne kompanije imati za prioritet da pomognu ljudima pokazalo se kao čista ludost.

Kompanije su doslovno razgrabile novac na sve moguće načine. Materijal se nabavljao i po 4 puta većoj ceni, plaćala se mesečna renta na stanove u visini od čak 7,000 $.

Bez ikakvog nadzora, novac se doslovno "pržio" kako stoji u detaljnom izveštaju lista "Miami Herald".
Menadžeri "humanitarnih" kompanija iznajmljivali su luksuzne automobile, imali su čak i po nekoliko privatnih vozača. Isplaćivale su se plate u stotinama hiljada dolara - sve iz humanitarnih fondova.

Ima i apsurdnijih primera - tako se dalo milion dolara na veliku reklamnu kampanju koja upozorava ljude da "peru ruke", dok u isto vreme nije ni bilo dostupne vode.

Danas, 10 godina nakon zemljotresa, preko 500,000 ljudi i dalje živi u šatorima. U tim "privremenim" kampovima organizacije su, barem iz početka, donosile čisti sapun i još neke osnovne higijenske proizvode. "Toga već odavno nema" komentarisao je jedan od stanovnika ovih kampova.

Prema svedocima, život u kampovima je stravičan - noću haraju naoružane grupe, siluju žene i terorišu narod.
Ti ljudi su jednostavno ostavljeni na milost i nemilost pakla kojem se ne nazire kraj.

Građevinski projekti za koje se prognoziralo kako će biti kompletirani u roku 2 godine masovno stoje nedovršeni. Privatne građevinske kompanije spiskale su sav novac i sada se nadaju da će neko od negde poslati još.
Stručnjaci upozoravaju kako će možda morati da prođe još decenija pre nego što se Haiti obnove.
Dok je svetu odglumila velikog humanitarca, Amerika je zapravo okretala ogroman novac.

Ipak, nakon svih navedenih podataka - zaključak je još daleko mračniji. Prelivanje novca predviđenog za humanitarne ciljeve u privatne džepove američkih kompanija tek je manji problem. Puno je veći problem taj što SAD sistematski žele da zadrže Haiti u aktuelnom stanju, stanju potpunog haosa i siromaštva.

Kada je prošle godine vlada na Haitiju pokušala da podigne minimalnu platu sa 24 centa na 61 cent po satu - potez koji bi spasio brojne Haićane od ekstremnog siromaštva, Obamina administracija je odmah reagovala. Usledio je govor u kojem stoji kako je takav porast minimalne plate nedopustiv.

Vlada je morala da popusti i poveća minimalnu platu za samo 7 centi.

Na plan povećanja minimalne plate radnika na Haitiju američka vlada je reagovala s razlogom - neke od najvećih američkih korporacija u gotovo robovlasničkim uslovima proizvode svoju robu na Haitiju. Neke od njih su Hanes i Levi Strauss čija se odeća šije na Haitiju.

Haiti danas više nije samo kolonija, nego i strašan radni kamp kojim direktno upravlja kapitalni interes iz SAD-a. Cilj im nije da obnove Haiti ili pomognu nastradalom narodu, cilj im je da izvuku zadnji atom njihove snage i celu državu imaju kao izvor modernog roblja.

Prisutnost američke vojske i UN trupa takođe nema za cilj da zaštiti stanovništvo već korporativni interes od mogućeg ponavljanja 1808.