Iako su poduhvati Viktora Lustiga, nesumnjivo jednog od najtalentovanijih i najuspešnijih prevaranata u istoriji, ušli u anale brojnih svetskih policija, o njemu samom se više od 60 godina nakon što je umro zna veoma malo.

Najdrskiji svetski prevarant, kako su ga prozvali, potvrdio je da ljudi njegovog kova mogu da obrlate sve – od običnog sveta, preko pohlepnog biznismena, do mafijaškog bosa kojeg drugi ni u mislima ne bi smeli da prevare. Ali Lustig nije obraćao previše pažnje na moć svojih žrtava. On je jednostavno iskorišćavao ljudsku naivnost i želju za brzom zaradom, uspevajući da dugo i udobno živi od svojih prevara.

Mito kao mamac

Jednu od najpoznatijih, finansijski možda ne i najunosniju prevaru, izveo je 1925. u Parizu. U maju te godine, u vreme kada su Parižani bili podeljeni oko budućnosti Ajfelovog tornja, Lustig je stigao u Pariz. Mediji su uveliko spekulisali da bi zbog preskupog održavanja i čestih popravki ovaj simbol grada i čitave Francuske mogao da bude srušen. Lustigu je, čitajući uz kafu u restoranu tekstove o ovoj temi, sinula ideja da bi mogao da iskoristi situaciju za vrlo jednostavnu, a ipak jednu od najbriljantnijih prevara u istoriji. Zakupio je sobu u “Hotelu de Krijon”, nedaleko od Trga Konkord, jednom od najprofinjenijih pariskih hotela. Potom je proučio informacije o otkupljivačima metalnog otpada i poslao im pozivna pisma za sastanak u hotelu u kojem je odseo. U pismu je napomenuo da bi tema sastanka za otkupljivače mogla da bude veoma isplativa, a zauzvrat je jedino zahtevao diskreciju.

Otkupljivačima se predstavio kao zamenik ministra Pošte Francuske. “Zbog grešaka inženjera, skupih popravki i političkih problema, a ne mogu da diskutujem o tome, doneta je odluka o rušenju Ajfelovog tornja”, navodno im je rekao u hotelskoj sobi. “Toranj će se prodati najboljem ponuđaču”, najavio je zainteresovanim preduzetnicima.

Okupljene klijente je vozio u iznajmljenoj limuzini kako bi još jednom pogledali toranj i uverio ih da je odluka definitivno doneta i da će najboljem ponuđaču pripasti 7.000 tona metala koliko teži toranj. Lustigu se od potencijalnih žrtava kao najnaivniji učinio Andrea Poison, pa je njemu prvom ponudio otkup tornja. No, Poison je počeo da se nećka. Zapravo, njegovoj supruzi je bilo čudno što je posao toliko tajanstven, a odluka o rušenju tornja doneta u roku od samo sedam dana.

Tada je Lustig naivnom Poisonu bacio drugu udicu – tražio mu je mito za ovaj posao. Ukoliko je otkupljivač metala želeo da njegova ponuda pobedi konkurenciju, morao je Lustigu da plati za sav njegov uloženi trud, inače će posao dati drugome. Ovaj potez uverio je Poisona u Lustigovu verodostojnost, jer je znao da su brojne birokrate korumpirane, a ovo mu nije bio prvi takav susret i zahtev. Dao mu je novac, navodno u iznosu od oko 70.000 dolara, a Lustig njemu lažnu priznanicu.

Kada je saznao da je prevaren, nesrećni Poison zbog sramote slučaj nije prijavio policiji. Lustig je već pobegao u Austriju, ali je tamo redovno pratio pisanje francuskih novina. Kada je posle pola godine shvatio da njegova prevara nije dospela do medija i policije, odlučio je da još jednom pokuša da učini isto. Ponovo se pojavio u Parizu i kontaktirao još jednog otkupljivača metala. Međutim, ovaj je shvatio da se radi o pokušaju prevare, što je i prijavio policiji. Naslutivši da mu je plan propao, Lustig je utekao iz Francuske pre nego što ga je policija pronašla.

Nagrada za odanost

U Evropi je Lustig bio privođen čak 45 puta zbog različitih prevara. Policiji je bio poznat pod 22 različita imena. Zbog toga je zaključio da je vreme da se preseli u Ameriku gde se odmah vratio svojim mahinacijama. Na samo jednoj varci, koju je primenio ko zna koliko puta, uspevao je da zaradi od 30.000 dolara pa naviše.

Naime, Lustigova najuspešnija prevara bila je “rimska kasica”. To je bila mala kutija napravljena od kedrovine, sa rolerima, mehanizmom i mesinganim brojevima. Lustig je tvrdio da se u kutiji nalazi radijum uz čiju pomoć bez problema može da kopira novčanice od 100 američkih dolara. Bogataše s kojima je stupio u kontakt uverio je da kutija na svakih šest sati kopira po jednu novčanicu. U kutiju bi prethodno stavio dve prave novčanice od po 100 dolara, iz kojih je zaista po jedna izlazila posle šest sati. Tako je sa novčanicom koju bi pred njima stavio u kutiju i još dve prave novčanice, ispod kojih su se nalazili prazni papiri, dobio 18 sati vremena za bekstvo sa ogromnim novcem uzetim od kupaca “čarobne kutije”. Dok shvate da su prevareni, Lustig je već bio miljama daleko. Od dolaska u SAD postao je poznat detektivima iz 40 američkih gradova. Bio je umešan u lažiranje trka konja i građevinskih investicija.

U Čikagu je nekako uspeo da se upozna i sprijatelji sa Al Kaponeom. Lustig je govorio četiri, neki tvrde i pet jezika, oblačio se kao filmska zvezda, imao prefinjene manire i izuzetan šarm. Sve to je izvesno uticalo na sirovog Al Kaponea da u njega stekne veliko poverenje. Posle izvesnog vremena Lustig je zamolio mafijaškog bosa da mu pozajmi 50.000 dolara, obećavši da će mu vratiti dvostruko. Iako je bio sumnjičav, gangster mu je dao novac. Lustig je novac dva meseca držao u sefu u hotelskoj sobi, a zatim ga vratio mafijašu, objasnivši da je posao za koji mu je bio potreban krenuo po zlu, ali da je uspeo da sačuva Kaponeov novac. Iznenađen takvim gestom i odanošću svog prijatelja, Kapone mu je dao 5.000 dolara nagrade. Lustig, naravno, nije imao nikakav posao ni prevaru u planu, nego je samo hteo da zadobije gangsterovo poverenje.

Kobna ljubomora

U dogovoru sa hemičarom Tomom Šoom, 1930. Lustig je počeo da krivotvori novac. Uspeli su da u opticaj ubace milione dolara, pa je Lustigom počela da se bavi američka tajna služba, jer je količina lažnog novca pretila da poremeti monetarni sistem u zemlji. Godinama su ga lovili, ali za uspeh u njegovom hvatanju mogu da zahvale Lustigovoj devojci Bili Mej, koja je podivljala kad je saznala da je vara sa Šoovom devojkom. U napadaju ljubomore nazvala je policiju i kazala im da je Lustig u Njujorku.

Dok je u aprilu 1935. šetao Brodvejom, presreli su ga tajni agenti. U koferu koji je nosio imao je samo skupu odeću, ali je uporno ćutao na pitanje šta otključava mali ključ u njegovom novčaniku. Agenti su na kraju u podzemnoj železnici na Tajms skveru pronašli ormarić koji su otključali Lustigovim ključem i u njemu 51.000 krivotvorenih novčanica i pločice za njihovu izradu. Suđenje je trebalo da počne 2. septembra, ali je njegova ćelija tog jutra bila prazna. Lustig je uspeo da pobegne iz zatvora na Menhetnu, što se tada smatralo nemogućim. Naime, vezao je čaršave, spustio ih kroz prozor i usred dana, u zatvoreničkom odelu i papučama, polako počeo da se spušta niz zgradu glumeći da pere prozore. Obrisao bi na trenutak krpom svaki prozor, pa prolaznicima koji su ga videli ništa nije delovalo čudno. Ponovo je uhapšen mesec dana kasnije uPitsburgu i osuđen na 20 godina robijanja u Alkatrazu.

“Milvoki žurnal” ga je opisao kao lika iz knjiga, a jedan od agenata tajne službe napisao je da je “neuhvatljiv kao oblak dima od cigarete” i “šarmantan kao san mlade devojke”. Do odlaska u Alkatraz Lustig je koristio 47 lažnih imena i imao na desetine lažnih pasoša. Stvorio je tako gustu mrežu laži da je njegov pravi identitet ostao misterija. U dokumentaciji iz Alkatraza piše da su ga zatvorski službenici zvali imenom “Robert B. Miler”, što je jedan od njegovih pseudonima.

Na saslušanju u policiji je rekao da je njegov otac bio gradonačelnik mesta u kojem je rođen u današnjoj Češkoj i da potiče iz aristokratske porodice koja poseduje dvorce širom Evrope. Međutim, neki dokumenti pokazivali su da su mu roditelji bili siromašni seljaci koji su ga odgajali u sumornoj kući od kamena. Njegov identitet nikada nije otkriven. Navodno je rođen 4. januara 1890. u mestu Arnau u Češkoj. Istoričar Tomaš Andel, koji je intenzivno tragao za njegovim biografskim podacima, zaključio je da ne postoji nijedno parče dokaza da je Lustig rođen.

U zatvoru je Lustig sve češće obolevao. Posle 12 godina dobio je upalu pluća, ali su čuvari mislili da blefira i nisu reagovali na njegove zahteve za lekove i lekara. Lustig je preminuo posle dva dana.