Slavne istorijske i uticajne ličnosti čiji grobovi nikada nisu otkriveni

Kad su, sada već pre devet godina, arheolozi potvrdili da se ispod jednog parkinga u Lesteru nalazi grob engleskog kralja Ričarda III, mogli su konačno da stave tačku na višegodišnju potragu za jednom od najtraženijih grobnica na svetu.

Međutim, neke velike potrage za grobnicama još uvek traju jer su mesta na kojima su sahranjene neke od najpoznatijih istorijskih ličnosti još uvek misterija.

KLEOPATRA

Ubrzo nakon što je Avgust sa svojim legijama napao Egipat 30. godine p.n.e., zagonetna Kraljica Nila oduzela je sebi život trovanjem. Njenoj smrti prethodila je smrt njenog ljubavnika, rimskog državnika i vojskovođe Marka Antonija.

Starogrčki istoričar, biograf i esejista Plutarh piše da je ovo dvoje ljubavnika sahranjeno u prekrasnoj kraljevskoj grobnici u blizini Aleksandrije i priča se tu završava ostavljajući arheolozima veliku zagonetku. Neki veruju da je mauzolej završio na dnu mora nakon zemljotresa koji su pogodili ovu oblast u četvrtom i osmom veku i izmenili topografiju Aleksandrije. Drugi tvrde da par mora da je sahranjen u blizini lokaliteta Taposiris Magna, drevnog hrama ispunjenog desetinama grobnica i mumija.

ALEKSANDAR VELIKI

Aleksandar Veliki umro je u Vavilonu 323. godine p.n.e. U skladu sa svojom slavom, preminuli kralj ratnik smešten je u zlatni sarkofag i sanduk i na kraju odnešen u Aleksandriju. Njegovo telo je nekoliko godina kasnije premešteno u mauzolej gde je postalo drevna turistička atrakcija. Julije Cezar i Avgust su mu odali počast, a Kaligula je navodno ukrao njegov oklop tokom posete grobu u 1. veku nove ere. Oko 199. godine, rimski car Septimije Sever sakrio je grob i tu mu se gubi svaki trag, a do sada je oko 150 ekspedicija pokušalo da ga pronađe.

Većina istraživača veruje da je Aleksandrov grob još uvek negde u Aleksandriji, dok neki veruju da je možda premešten u Grčku, Veneciju, ili na neku drugu lokaciju u Egiptu, piše Kafenisanje.rs.

ATILA HUNSKI

Vođa Huna čuveni Atila Bič Božji, neslavno je izgubio život 453. godine kad se navodno pijan onesvestio prve bračne noći i ugušio krvlju iz nosa. Atilini ratnici odali su počast svom vođi danom žalosti i pogrebnim igrama pre nego što su ga sahranili u tri kovčega – jedan zlatni, jedan srebrni i jedan gvozdeni. Kao što je slučaj sa Džingis-kanom, i Atila je sahranjen u tajnosti, a nesrećni zatvorenici koji su kopali raku ubijeni su da bi se sprečila pljačka groba. Iako se veruje da se grob nalazi negde na tlu današnje Mađarske, još uvek nisu pronađeni nikakvi tragovi, pa se sumnja da su kovčezi pokradeni u godinama nakon što je sahranjen.

DŽINGIS-KAN

Ovaj mongolski vođa osvojio je više teritorija nego bilo ko u istoriji, ali se vrlo malo zna o tome kako je izgledao, kako je umro i gde je sahranjen.

Legenda kaže da su nakon njegove smrti 1227. godine vojnici ispoštovali želju Velikog kana da njegovo mesto ostane tajna iskasapivši svakog ko je video pogrebnu povorku, a zatim su izvršili samoubistvo kako bi se zauvek zavetovali na ćutanje. Jedna grupa naučnika tvrdi da su ljudi prikrili grob mongolskog vođe tako što su prešli preko njega sa 10.000 konja, dok neki pak tvrde da je preko groba preusmerena reka da bi se zaštitio od pljačkanja i skrnavljenja. Istraživači sumnjaju da se grob Džingis-kana nalazi u mongolskoj pokrajini Hentij, ali uprkos detaljnoj pretrazi nije pronađeno ništa, a ova grobnica je postala najtraženija nagrada u arheologiji.

VOLFGANG AMADEUS MOCART

Kada je poznati kompozitor preminuo od misteriozne bolesti 1791. godine, njegovo telo smešteno je u drveni kovčeg i sahranjeno u neobeleženi zajednički grob na groblju Svetog Marka u Beču. Tu je ležalo nekoliko godina, sve do početka 19. veka, kad je, u skladu sa praksom tog vremena, najverovatnije zdrobljeno da bi se napravilo mesta za nove pokojnike, a lokacija gde su završili posmrtni ostaci ostala je nepoznata.

Potencijalni komad Mocartovog tela ponovo se pojavio zahvaljujući jednom grobaru zaposlenom na groblju Svetog Marka, koji je tvrdio da je lobanju kompozitora izvadio 1801. godine nakon što ju je obeležio metalnom žicom kad je prvi put sahranjen. Lobanja je 1902. godine predata Međunarodnoj fondaciji Mocarteum u Salzburgu, ali DNK analize do danas nisu mogle da dokažu da li je zaista pripadala Mocartu.