Pričao o stvarima o kojima nije nikad do sada, a posebno se osvrnuo na Handkea!

 

Večite teme o simbolici njegovih filmova, o „slučajevima“ Kosovo i Handke, o životnim i političkim stavovima, samo su deo razgovora sa velikim rediteljem Emirom Kusturicom povodom njegovog šezdeset petog rođendana, koji mu je čestitao i Vladimir Putin, lično.

KURTI RUŠI MALI ŠENGEN! Sve se događa za pet dana!

Čuvenog reditelja pitali su da li se može dogoditi da zbog velikog broja znakova i metafora neko ne uspe da dešifruje njegov simbolični svet.

— Kao što postoji univerzalni ključ za razumevanje Jevanđelja, tako postoji i ushićenje koje čini da ni film, najčešće, ne traži detaljno objašnjenje. Simbolički svet je u mom slučaju samo osnova nad kojom se nadgrađuju ti drugi svetovi, čiji je osnovni cilj emocionalni angažman. Ja mislim da je umetnost, barem ona koja je bila aktuelna do kraja 20. veka, njeno glavno uporište. Mesto je bilo da se između razuma i emocija napravi neki kompromis, a da zapleti budu jedna centrifugalna sila koja sve druge uvlači u svoj prostor i praktično realizuje taj doživljaj. A doživljaj nije samo direktan doživljaj, nego i onaj koji je posredovan našom percepcijom. Menja se sve, pa se menja i ideja o filmovima, uključujući i moje. Tako da ja sebe doživljavam kao neki atavizam, koji u svetu umetnosti danas doživljava ogromnu pretvorbu, kako bi rekli Hrvati.

Dobri filmovi uvek nađu put do gledalaca

Govorite o emocijama, a danas imate gledaoce koji vide sliku, i ne zanima ih šta je iza nje. Da li neko od njih razume taj film?

— Nažalost, neko takav se uopšte ne trudi da razume. On u stvari provede uz kokice i koka-kolu tih sat i po, i telefonira. Jednom davno, pred kraj prošlog veka, iz „Kolumbija pikčers“ su pravili jedno istraživanje, pitali su kako mladi vole da gledaju filmove. Oni su rekli — najviše vole da gledaju filmove na televiziji jer mogu da obavljaju telefonske razgovore. Danas još imaju Netfliks ili bilo koju sličnu platformu. Znači, koncentracija ljudi danas nije kao ona koja je razvijena iz Koloseuma, iz rimskog pozorišta, grčkog pozorišta u neku uzvišenu tačku društva, nego na njenu najlakšu tačku. U međuvremenu su filmovi usvojili jezik reklama, i pošto je sve ubrzano, ubrzan je i način izražavanja. Danas filmovi imaju jako dobru sliku, vrlo čitku, i vrlo siromašan sadržaj, jer što dublje oru, to se sve teže gleda. Snaga zapleta je ta koja to drži. Neki moji filmovi koji su imali ogromno gledanje pre 30 godina, danas imaju ponovno gledanje na Jutjubu. Iako su ljudi praćeni, prisluškivani, tretirani kao kokoši, postoji slobodni izbor koji može da te dovede do pravila igre Renoara ili do Bergmana na najneviniji način... Nikad nije moguće da čitav prostor zauzme ni kolonijalna sila do kraja, a kamoli ti koji operišu našim mozgovima. Dakle prostor za reditelja i danas i pre — on je otprilike isti, samo je veći broj proizvoda. Bio sam u Veneciji ove godine na festivalu u nekom žiriju. Sećam se, pre 35 godina je na Kanskom festivalu od 700 filmova bilo pet dobrih, a danas od 5.000 ima isto tako pet dobrih.

Vi ste taj prostor osvojili, ali ste mnogo toga promenili. Nekad ste govorili da ste anarhista, kroz vreme ste se menjali, šta ste danas, kad vam je 65?

— Ma, ja sam u suštini jedan vrlo konzervativan tip. Anarhizam je bio jedna faza mog života koji je rođen, u stvari, u razočaranju u sve postojeće režime koji su tada u svetu postojali. Kako se situacija u Rusiji promenila, kako je Rusija postala ponovo svoja zemlja, i kako su godine jedna za drugom prolazile, tako sam se ja sve više pretvarao u konzervativca. Ali nikako ne mogu da dotaknem konzervativizam koji potpuno ubija tu levu ideju, što je opet duboko zaptivena hrišćanska ideja, koja se u Srbiji nazire kroz jedan intelektualni krug koji sve više ojačava, koji je vezan za osnovna načela naše crkve, koji veruje da ni preveliko bogatstvo ni siromaštvo nisu svojstvo našeg naroda. Tako da ja mogu da se slobodno nazovem jednom vrstom pravoslavnog socijaliste.

Nobelova nagrada pokazuje ko je Handke

Svedoci smo negodovanja koje ne prestaje zbog dodele Nobelove nagrade vašem prijatelju Handkeu. Kako to objasniti?

— Najbolja potvrda da ne treba priznati Kosovo je, rekao bih, „slučaj Handke“. Niko živ na ovoj planeti nije verovao da Handke može da dobije Nobelovu nagradu, pa se to desilo, ne zbog njegove literature — on je to odavno zaslužio — nego onoga što je doprinelo toj nagradi. To je, zapravo, njegovo apostolsko delovanje na terenu. On nije verovao šta pišu „Špigl“, „Cajt“, „Frankfurter algemajne cajtung“ i mnoge evropske novine. Išao je na Kosovo i nosio te članke i utvrdio na terenu da to nije tačno. Kao apostol istine, on je u jednom kvaziideologizovanom društvu koje se trudi da to ne bude, a u suštini je užasno ideologizovano, što pokazuje njegova nagrada, podelio ljude na one koji istinu vide kao plan kolonijalnih sila. Pa se tome suprotstavi neki podatak, a onda taj podatak oni plasiraju kao u vreme komunizma — kad jedan laže, lažu svi. Kad laže Si-En-En — svi lažu. A onda se pojavljuje Handke koji je rekao — pa eto, to što je pisao „Cajt“ ovde nije tačno jer sam utvrdio to i to... Hvala bogu što je to bio čovek malo naš, Sloven, malo Nemac, što izgleda nije loša kombinacija — kap germanske krvi na slovensku. On je svojim fenomenom u stvari ponovo uspostavio tu nagradu, jer ona je bila mizerna. Ona se vratila nekome ko je autentičan junak.

Pominjanje Handkea vodi ka ključnom pitanju naše današnjice — kako rešiti Kosovo?

— Pepe Muhika — kad su ga pitali kako da se reši latinoamerički problem, rekao je da rešenje treba tražiti u rešavanju problema, što je opet moja ideja za Kosovo. Jednog dana u jednoj godini da se reši problem koji traje 600 godina — to nije moguće, zato što su koreni tog problema mnogo dublji nego ovi protestantski postavljeni, koji to treba da reše nekim dogovorom.

Rado se stavljam pod kontrolu Vrhovnog bića

Jeste li vi religiozan čovek?

— Ja jesam, duboko. Zato što verujem da je kultura, i umetnost uopšte, religioznog porekla. Da nije bilo religije i da nije bilo religioznog čoveka, mi nikad ne bismo imali tako uzvišena dela niti bismo mogli da se bavimo nečim čiji ishod nije tako očigledan kao u najvećem broju ljudskih aktivnosti. Ja se rado stavljam pod autoritet Vrhovnog bića, koje je u stvari svojim delom i svojom kratkom biografijom uspelo da se prevede na jezik verovanja da jedan život može da aktivira ideju onostranog, nečega što nije u dometu vidljivog, nego u dometu izražavanja psihičkog dinamizma. Razlika između nas i zapadnjaka je upravo u tome što se kod nas veruje iz srca, a oni religiju i uopšte postojanje Boga nazivaju stanjem svesti. Mislim da je, a to potvrđuje nauka, najveći deo ljudskog mozga zapravo neistražen, a najveći deo planete, odnosno i univerzuma, nešto je što traži, kao što su i naučnici tražili, autoritet koji to stavlja u okvir, da bi onda on mogao da se preskoči, i da bi se moglo napredovati, prvo naučnom maštom, a onda i naukom. Naučnici su većinom bili religiozni tipovi.

I, konačno, šta sad Kusturica radi?

— Kusturica piše knjigu koju obećava 20 godina. To je knjiga po Dostojevskom. Priča je vrlo aktuelna i ona govori o dilemi koju razrešava jedna devojka. Raskoljnikov je rešava na potpuno savremen način — ubije, ali naleti na Porfirija Petrovića, Belorusa u Parizu, koji ima pradedu sa ušivenim orahom u šinjelu. Pradeda je poginuo braneći Srbe, i iz oraha je izraslo drvo. Dakle, taj Porfirije Petrović na ubistvo reaguje kao neko ko ga odobrava, ko misli da se čovek koji ne vredi može ubiti, da je to pitanje greha koji može da se okaje, a nikako onog protestantskog pravila po kome sve što je zabranjeno nije nedozvoljeno. Ako radimo neke stvari koje su u sferi lišavanja greha koji nosi sa sobom moralnu karakteristiku, onda Porfirije Petrović odluči da jednog mladog dobrog čoveka liši krivice, znajući da će on u svom životu da ispašta grehe dovoljno da ne mora da ide u zatvor, pošto veruje da je planeta postala zatvor.