Pobožni katolički par je imao dvanaestoro dece i svima su služili za primer, a onda se otkrila mračna strana (FOTO)

Don i Mimi Galvin na izgled su bili primer savršene američke porodice - prvo su dobili deset lepih dečaka, a zatim i dve preslatke devojčice. Sva deca rođena su u generaciji bejbi buma između 1945. i 1965. godine.

Velika kuća ovog pobožnog katoličkog para nalazila se blizu Vazduhoplovne akademije Кolorada u kojoj je Don radio kao instruktor. Mimi je dolazila iz bogate i ugledne teksaške porodice i bila je uzorna domaćica. Deca su bila talentovani muzičari, sportisti i šahisti.

Međutim, nešto mnogo mračnije vrebalo je ispod površine. Naime, šest dečaka bolovalo je od šizofrenije.

Zatim je to bio drugi sin Džim, koji je postao nasilan prema svojoj ženi i sestrama, Meri i Margaret.

Onda je Brajan počinio neizreciv zločin koji će zauvek progoniti porodicu. Najmlađi sin, 14-godišnji Piter, počeo je da mokri u krevet jer je "đavo ispod kuće".

Preostala braća i sestre su se pitali ko će biti sledeći, a onda se niz zaustavio sa dvojicom braće hokejaša, Metom i Džoom. Met je verovao da je on Pol Makartni, a Džo je čuo glasove.

U posleratno doba, jedna istaknuta teorija tvrdila je da šizofreniju kod dece uzrokuju majke sklone kontroli. Tako da nije čudno što Mimi nije želela da prizna da su joj sinovi bolesni.

Tek kad je nasilje eskaliralo, Mimi je bila primorana da prizna da nešto nije u redu.

Prvo je Donald cijanidom pokušao da ubije sebe i svoju ženu Žanu. Ona je uspela da na vreme pobegne i pozove policiju, ali Brajanova devojka Noni nije bila te sreće. U njihovom stanu su pronađena dva tela. Brajan ju je upucao u lice pre nego što je metak ispalio u sopstvenu lobanju.

Nasilje je bilo i seksualno. Obolela braća su seksualno zlostavljala Margaret, Meri i mlađeg brata Pitera, a Džim je jednom i silovao 13-godišnju Meri.

Forenzičar i autor Robert Kolker razotkrio je uznemirujuće tajne ove porodice, nakon što je intervjuisao preživele članova, čak i Mimi koja je preminula 2017. od moždanog udara. Sa Donom, koji je preminuo 2003. godine, nije stigao da razgovara.

Kolker je njihovu priču ispričao kroz prizmu istorije šizofrenije i lečenja ovog poremećaja. Na primer, tridesetih godina, a nekad i kasnije, lečenje je uključivalo injekcije životinjske krvi, lobotomiju, pa čak i sterilizaciju.

Genetski materijal porodice Galvin bio je predmet brojnih studija u Americi. Prema mnogim stručnjacima, oni su savršen uzorak, dok je jedan psihijatar izjavio da su Galvinovi "mentalno najbolnija porodica u američkoj istoriji".

Međutim, to je neuhvatljiva bolest - teško ju je dijagnostikovati, još teže lečiti, sa vrlo malo koncenzusa o tome šta je uzrokuje. I danas je lečenje daleko od savršenog. Lekovi Galvin dečacima su služili samo za omamljivanje.

Ponekad su se lekovi pokazivali smrtonosnim kao i sama bolest. I Met i Džim su prerano umrli od otkazivanja srca, što je nuspojava neuroleptičkih lekova.

Naučnici su i danas podeljeni oko toga šta je izazvalo ovu bolest kod šest dečaka. Da li se to desilo zbog njihovog okruženja, nekih lekova, njihove majke prefekcionistkinje, odsutnog oca, njihovog nasilnog rivalstva? Ili je to bilo nešto urođeno i biološko?

Ono što je jasno je da geni igraju ulogu - oni sa porodičnom istorijom imaju četiri puta veće šanse da prenesu gene, piše "Dejli Mejl".

Mimi je bila uverena da bolest dolazi iz Donine porodice, jer je on tokom pedesetih godina patio od "živčanih napada" zbog kojih je nekoliko puta bio u bolnici.

Nakon godina torture, obe devojčice su na kraju poslate u internat, gde je Meri promenila ime u Lindzi u pokušaju da se distancira od ružne prošlosti svoje porodice.

Uprkos tome, Lindzi, koja sada ima 54 godine, i dalje brine o svojoj braći, čak i Donaldu, koji sada ima 74 godine. Ona je svesna toga da je vrlo lako ona mogla da bude ta koja će oboleti.

Ni Mimi takođe nije odustala od svojih sinova, brinula se o njima sve do smrti.