Nikola Kovačević igrao je košarku sa Kim Džong-Unom, upoznali su se kao deca, a sve je počelo u školi u Švajcarskoj!

Žoao i Un, koji je tada imao 12 godina, ubrzo su se zbližili, ne samo zato što su sedeli zajedno, već zato što nijedan od njih nije bio sklon učenju. Obojica su bila u grupi akademski slabije potkovanih učenika. Un je bio posramljen kad su ga pozivali da odgovara ispred razreda ne nužno zato što nije znao odgovore, već što nije umeo da se izrazi na stranom jeziku. Stoga mu je Žoao pomagao sa nemačkim, dok je Un pomagao svom prijatelju sa matematikom. Žoao ga se seća kao tihog, ali veoma odlučnog i sposobnog da izrazi svoj stav, piše Ana Fajfild u svojoj knjizi “Veliki naslednik: Božanski savršena sudbina brilijantnog komrada Kima Džong Una” koju prenosi "Politiko".

RAZVOJNO DOBA

Prošle su godine dok su Žoao i drugi učenici u Bernu saznali ko je zaista novi dečak – u pitanju je bio Kim Džong Un, budući lider Severne Koreje.

Kad je 2010. objavljeno da će on biti vođa, neki analitičari su se nadali da će mladi Kim, nakon četiri godine provedene u Švajcarskoj tokom razvojnih, tinejdžerskih godina, biti otvorenijeg uma od svog oca.

Ali, te ključne godine za razvoj možda sui male suprotan efekat na budućeg lidera. Godine provedene u Švajcarskoj naučile su ga da će ako bude živeo u spoljnom svetu biti niko i ništa. Umesto da ga usmere ka promeni zemlje, iskustva tokom tog razdoblja pokazala su mu neophodnost očuvanja sistema koji je njega i njegovog oca i dedu pretvorio u maltene božanstva.

Ovo razdoblje otkriva da je budući lider zadržao neka interesovanja i temperament koji će na kraju definisati muškarca koji je postao najveći spoljnopolitički trn u oku Zapada. Na primer, isti Kim koji je godinama kasnije navodno naredio ubistva svog ujaka i polubrata, kao tinejdžer je bio poznat što je kritikovao druge učenike kad su pričali na nemačkom.

Kim je bio veoma mlad kad je u leto 1996. došao u Bern, prestonicu Švajcarske, kako bi se pridružio svom starijem bratu Kimu Džong Čolu u školi. Fajfildova navodi da je školarina iznosila više od 20.000 godišnje. Kad je stigao u Bern u bioskopima se prikazavala “Nemoguća misija” i “Trejnspoting”, a tadašnji kompjuteri su koristili diskete. Ovo nije bio prvi put da se Kim našao u inostranstvu – već je putovao u Evropu i Japan – ali je ovo bilo prvi put da je živeo van svoje kuće u Severnoj Koreji.

LAŽNI IDENTITETI

On i njegov brat živeli su u predgrađu Berna Libefeldu dve godine sa njihovom tetkom Ko Jong Suk, njenim mužem Rijem Gangom i troje dece.

-Živeli smo u normalnoj kući kao normalna porodica. Ponašala sam se kao njihova majka. Njihovi prijatelji su dolazili i pravila sam im grickalice. Bilo je to normalno detinjstvo sa rođendanskim zabavama i poklonima i švajcarskom decom koja su dolazila da se igraju – ispričala je tetka Fajfildovoj kad ju je ova pronašla u Sjedinjenim Državama 20 godina kasnije.

U kući se pričao korejski i jela se korejska hrana. Uživali su u životu u Evropi, imali su novaca. U porodičnom albumu vide se slike budućeg lidera kako se kupa na francuskoj rivijeri, večera u Italiji, obilazi “Diznilend” u Parizu. Svi članovi porodice Kim su pažljivo konstruisali svoje identitete da prikriju ko su oni zaista. Ri Gang je bio registrovan kao vozač severnokorejske ambasade i koristio je ime Pak Nam Čol. Nakon Kima, Pak je jedno od najčešćih korejskih prezimena.

Ko je imala dokumenta na ime Čong Jong Hje. Kim Džong Čol je zvanično bio Pak Čol, dok je Kim Džong Un bio Pak Un. Ova lažna imena nisu bila nova. Svi oni su bili akreditovani u severnokorejsku misiju u Ujedinjenim nacijama u Ženevi od 1991, a ta diplomatska dokumenta su im omogućavala da slobodno putuju Evropom. Kim je pod tim lažnim identitetom živeo u kući u ulici Kirhštrase 10, dok je bio u Švajcarskoj.

To je bila trospratna, svetlonarandžasta zgrada okružena hortenzijama. Severnokorejski režim je za porodice zvaničnika u Bernu kupio šest stanova u toj zgradi nakon što je izgrađena 1989. po ceni od četiri miliona franaka – nešto preko tadašnjih četiri miliona dolara. Stan je bio nešto skromniji nego onaj u Severnoj Koreji, ali je mladi Kim imao gedžete o kojem su njegovi vršnjaci mogli samo da sanjaju – mini disk plejer, “Soni plejstejšen”, gomilu filmova koji se još nisu ni pojavili u bioskopima. Nekoliko njegovih prijatelja koji su došli u njegov stan voleli su da zajedno gledaju Kimove akcione filmove, posebno one sa Džekijem Čenom ili poslednjeg Džejmsa Bonda.

Kad se pročulo da će mladi Kim biti naslednik svog oca na mestu lidera zemlje, mnogi njegovi bivši vršnjaci iz škole – koji su poznavali dva brata pod različitim imenima – nisu bili sigurni ko je od njih izabran. Oni su izneli detalje za koje se posle ispostavilo da su informacije o Kimovom bratu.

KOŠARKA

Kim je bio opsednut košarkom. Imao je koš van zgrade i često se igrao tamo. Svakog dana u 5.00 popodne kad je bio kraj časova, Kim bi se zaputio na košarkaški teren ili u srednju školu u obližnjem gradu Lerbermatu, na manje od 10 minuta šetnje. Uvek je nosio istu odeću za košarku – originalni dres “Čikago bulsa” sa brojem Majkla Džordana 23 i “Er Džordan” patike. Njegova lopta je bila “Spalding” sa zvaničnim žigom NBA.

- Druga deca su mogla samo da sanjaju o takvim patikama – rekao je Nikola Kovačević, bivši učenik koji je često igrao košarku sa Kimom nakon časova, te dodao da je par takvih patika tada koštao više od 200 dolara.

Na košarkaškom terenu isplivavala je njegova kompetitivna strana. Bio je agresivan i veoma ozbiljan, jedva da bi se koji put nasmejao ili nešto rekao, samo se fokusirao na igru. Kad mu ne bi išla igra psovao bi i čak pritiskao glavu o zid. Išao je u Pariz na egzibicione mečeve NBA i ima fotografije sa Tonijem Kukočem iz “Bulsa” i Kobom Brajantom iz “Lejkersa”. Njegova opsednutost košarkom je išla do te mere da je spavao sa loptom u krevetu, a i njegovo učenje je ispaštalo zbog toga.

Kimova majka Ko Jong Hui je podstakla njegovu ljubav prema košarci, govoreći mu da će porasti ako je igra. Takođe je verovala da će ga to smiriti i da će se okanuti svojih opsesija sa avionima i motorima koje je gajio u detinjstvu. Putovala je sa pasošem na ime Čong Il Son, ali su Švajcarci znali ko je ona zaista.

Njihova obaveštajna služba pažljivo je pratila Ko, čuvajući podatke o svemu, od njenih kupovina u luksuznim radnjama do bolničkih računa sa privatne klinike. Znali su i ko su njena deca. Ali, nova državna tužiteljka Karla Del Ponte, koja će kasnije postati glavna tužiteljka u međunarodnim kriminalnim tribunalima za Jugoslaviju i Ruandu, zabranila je praćenje dece. Čuvena po diskretnosti, Švajcarska im je omogućila da budu samo deca, iako su bili sinovi diktatora.

Ali, nakon dve godine u Švajcarskoj, Kimov svet se preokrenuo. Majka je obolela od raka dojke, a prognoza nije bila dobra. U međuvremenu, veze Kimove tetke i njene porodice sa režimom su slabile i odlučili su da napuste zemlju. U subotu 17. maja spakovali su kofere i sa troje dece otišli u američku ambasadu, tražeći azil. Američke vlasti tada nisu znale za Kima, a Ko i Rig ga nisu odmah pomenuli. Dobili su azil, nakon čega su otišli u centralnu Ameriku i otvorili radnju za hemijsko čišćenje. Kimova majka je umrla nakon šest godina, u bolnici u Parizu 2004.

POVRATAK U BERN

Kad se vratio u Bern nakon raspusta u Severnoj Koreji 1998, Kim nije otišao u svoju školu, već je upisao drugu, jer tako ne bi morao da objašnjava zašto su se njegovi “roditelji” promenili. Druga škola, u Libefeldu, je bila blizu njegove zgrade, a upisao se u razred sa decom koja ne govore nemački. Nakon toga se priključio redovnom razredu. Iako se Žoao seća Kima kao “ambicioznog, ali ne agresivnog”, drugi učenici se sećaju njegovih ispada zbog problema sa komunikacijom. Iako se u školi predavalo na nemačkom, stanovnici su govorili dijalekt, što je za Kima bilo frustrirajuće.

- Udarao nas je u cevanice i čak pljuvao na nas – rekao je jedan bivši učenik.

Ostali ga se sećaju kao neobičnog autsajdera koji je uvek nosio trenerke, a nikad džins kao drugi tinejdžeri.

Vremenom, Kim je poboljšao svoj nemački dovoljno da može da prođe u razredu. Postao je i nešto društveniji, ali je ostao introvertan. Nije voleo zabave, nije išao na školske kampove, disko klubove, niti je ikada popio kap alkohola.

- Apsolutno je izbegavao kontakt s devojkama. Bio je usamljenik i nije govorio ništa o svom privatnom životu – ispričala je jedna bivša učenica.

NESTANAK

Njegove ocene nisu bile sjajne, ali je prošao sedmi i osmi razred i bio je u zemlji dovoljno da skoro završi deveti. Obrazovanje koje je primio u Švajcarskoj je bilo uvelike drugačije od korejskog. Učio je o ljudskim i pravima žena, demokratiji, Martinu Luteru Kingu, Nelsonu Mandeli, Mahatmi Gandiju.

Teško je reći šta je o tome mislio jer takva prava nisu postojala u Severnoj Koreji. U svakom slučaju, nije ostao više u školi. Na Uskrs 2001, svega mesec dana do kraja devetog razreda, Kim je rekao Žoau da mu je otac naredio da se vrati u Severnu Koreju i da uskoro odlazi. Nije objasnio zašto.

Ostale drugove iz škole nije ni obavestio. Prosto je prestao da dolazi u školu. Ni njegovi profesori nisu znali šta mu se dogodilo. Samo tako Pak Un je nestao. Njegovi vršnjaci neće ga videti još skoro deceniju, sve dok se nije ponovo pojavio, ovaj put na balkonu zdanja u centru Pjongjanga sa njegovim ocem, koji ga je tada imenovao sa naslednika.