Na današnji dan se desio veliki ustanak koji su komunisti prikrivali više od četiri decenije

Danas je 76. godina od jednog od najvećih ustanaka u Drugom svetskom ratu. Nijedan drugi događaj nije toliko utkan u identitet glavnog grada Poljske kao Varšavski ustanak koji je počeo 1. avgusta 1944. godine, kad se sovjetska armija već približavala gradu. Razlog za to je ogroman broj žrtava. Nemci su brutalno ugušili ustanak. Ubijeno je oko 170. 000 ljudi, pre svega civila – jedan broj njih u masovnim egzekucijama, a skoro trećina već na samom početku. Stotine hiljada ljudi deportovano je na prisilni rad, najvećim delom u koncentracione logore.

Uništavanju grada prethodilo je pet godina brutalnog ugnjetavanja koje je sprovodio nemački okupator. Bilo je to vreme deportacija, masovna egzekucija i progona. Pošto je u proleće 1943. godine ustanak jevrejskog stanovništva u Varšavskom getu brutalno ugušen, teror u gradu je još više porastao.

Kad je 1. avgusta 1944. godine izbio Varšavski ustanak, u gradu je živelo skoro milion ljudi – 40.000 su bili dobrovoljci predvođeni poljskom vladom u egzilu sa sedištem u Londonu. Nasuprot njih, našlo se najpre 16.000 vojnika Vehrmahta, kao i pripadnika SS-a – koji su veoma brzo dobili pojačanje. U tom trenutku Vehrmaht se povlačio sa istoka, sovjetska Crvena armija bila je sve bliža.

„Nemci su planirali da od Varšave naprave utvrđenje. Grad bi tako bio u potpunosti uništen i to nam je bilo jasno“, rekao je pre nekoliko godina Lešek Zukovski, predsednik najveće poljske organizacije veterana prilikom otvaranja izložbe o Varšavskom ustanku u Berlinu. „Želeli smo to da sprečimo i sami da oslobodimo grad“, priča Zukovski koji je tada 15-godišnjak bio pripadnik pokreta otpora.

A neverovatan je podatak da je Nemcima ustanak išao na ruku.

„Pravi je blagoslov to što su Poljaci uradili“, izvestio je tada komandant SS-a Hajnrih Himler, čovek koji je u najvećoj meri bio odgovoran za surovo postupanje i zločine u Poljskoj. „Moj Fireru, za pet, šest nedelja završićemo posao. Varšava i kompletna inteligencija tog naroda od 16-17 miliona biće izbrisana“, poručio je Himler diktatoru Adolfu Hitleru u kasno leto 1944. godine.

Već prvih dana Varšavskog ustanka nacisti su likvidirali oko 50.000 civila. Pobunjenici su se nadali da će pomoć stići spolja. Međutim, oružje, municija i životne namirnice koje su zapadni saveznici bacali padobranima, često su promašivali cilj. A Crvena armija se zaustavila na obali Visle i nije intervenisala. Staljin nije imao interesa da pomogne poljskoj vojsci na čijem je čelu bila antikomunistička vlada u egzilu. Posle 63 dana, pobunjenici su morali da kapituliraju.

Na kraju je Varšava, na osnovu lične naredbe Adolfa Hitlera, u najvećoj meri uništena: 90 odsto svih istorijskih građevina, među kojima je i Kraljevski dvorac, dignuto je u vazduh, kao i svi mostovi i industrijske zgrade. U jesen 1944. godine u ruševinama u centru grada preživelo je samo nekoliko hiljada ljudi. Ono što se 1944. godine dogodilo u Varšavi, komunistički režim je decenijama prećutkivao. Tek 1989. godine počelo je o tome i javno da se diskutuje. U prvom planu je i dalje herojstvo ustanika, ali se u međuvremenu dovodi u pitanje i veliki broj mrtvih. Danas stotine spomen-tabli u gradu podsećaju na borbe iz 1944. godine. U zidove katedrale Svetog Jovana u starom gradu, tamo gde je bio jedan od odbrambenih punktova pobunjenika, uzidana je tenkovska gusenica. Nacisti su u crkvu poslali vozilo natovareno eksplozivom kojim su upravljali sa daljine.