Ljubica je videla kako su ljudima vadili oči, kosti i pluća iz tela dok su oni vrištali od bola

 

Na meni su vršili četiri vrste eksperimenata. Zarazili su me s malarijom, dizenterijom i obe vrste tifusa. Sećam se, na goli trbuh stavili su mi nekakvo sito u kojem je bio roj komaraca koji su me besomučno ujedali... mislila sam da ću rastrgnuti kožu s trbuha, posle...- stoji u ispovesti Ljubice Šarolić.

Ljubica Šarolić je žena koja je prošla kroz sve užase i patnje nacističkog logora Aušvic. Njenu priču objavio je Yugopapir 1985. godine a mi vam je prenosimo.

Ljubica Š. iz Beograda, logoraški broj 75744, preživela je dva susreta s Josefom Mengeleom, monstrumom iz Auschwitza. Jedna je od retkih iz kontigenta "živog ljudskog materijala", koja je preživela neljudske eksperimente.

Plašim se, danas, da nisam nešto preuveličala, da sam izmešala san i javu... ali, kad se sretnem s nekim ko je preživeo iste te strahote, shvatim da sam mnogo toga zaboravila, potisnula duboko u sebe, da nikad ne izađe do svesti. Ovaj broj može da zavara nekog: Auschwitz je najveća grobnica čovečanstva svih vremena.

Mi, preživeli, samo smo kap u moru. Brojevi su se ponavljali, ponovo su utiskivani brojevi umrlih, bilo je različitih boja, ne računajući one s "davidovom zvezdom", kojih je bilo najviše...

Uhapsili su me u Ljubljani početkom 1943. godine, kao taoca. Pohađala sam I razred gimnazije, kada je rat počeo ili peti osmogodišnje po novom sistemu: imala sam tada, dvanaest godina.

Putovali smo do Auschwitza tri nedelje. Nas, Jugoslovenki, bilo je pet, možda šest. Sve ostalo bilo je "jevrejski transport", u vagonima koji su priključeni usput, možda u Beču?... Pamtim, svi putnici našeg voza, osim nas par, otišli su pravo u - krematorijum.

Na rampi "Birkenau" vršena je selekcija. Primetila sam čoveka koji se korbačem udarao po čizmi: pevao je neku ariju iz "Tosce". Tek kasnije saznala sam da je to Mengele. Imao je tamne oči i tamnu kosu... jedna noga bila mu je malo kriva, sigurna sam da bih ga i danas prepoznala.

Pomno nas je pregledao, zagledajući se svima u oči, i izdvajao, izdvajao... Mi nismo znali zašto. Pomislio je da sam Jevrejka, možda zbog moje izrazito crne kose. Imam plave oči i izgleda da ga je to posebno zainteresovaio. Pitao me je odakle sam, a kad sam mu odgovorila, pomalo razočarano je rekao:

- A, bio sam u Jugoslaviji, pre rata. Penjao sam se na vaš Lovćen...

Delovao je ljubazno... bar mnogo ljubaznije nego ostali, kojima je zlo probilo kroz kožu i prepoznavalo se po nekakvoj ružnoći. U svari - bio je cinik; to sam ustanovila kasnije, kad sam saznala i delimično videla šta radi.

Nisam bila Jevrejka, i on je izgubio interesovanje za mene. Ali, i dalje sam bila interesantna za druge lekare. Predata sam nekom doktoru Lucasu, kako sam kasnije saznala, kao materijal za eksperimente. Mengele se bavio isključivo blizancima i očima... genetikom valjda. Bio je opsednut očima. Nekoliko puta ulazila sam u njegovu kancelariju i videla bezbroj posuda s ljudskim očima, koje su me gledale, onako, izvađene iz duplji, kao žive... sanjam te oči ponekad.

Na meni su vršili četiri vrste eksperimenata. Zarazili su me s malarijom, dizenterijom i obe vrste tifusa. Sećam se, na goli trbuh stavili su mi nekakvo sito u kojem je bio roj komaraca koji su me besomučno ujedali... mislila sam da ću rastrgnuti kožu s trbuha, posle...

Sami Nemci nazivali su Auschwitz - "fabrikom smrti". Logor je to i bio. Kapacitet krematorijuma bio je 30.000 ljudi dnevno, ali to nije bilo dovoljno. Jedne noći, u leto 1944. godine, zapalili su ceo ciganski logor. Gorelo je čitave noći i vriska se čula do neba... preko 30 hiljada ljudi - žena i dece... Njih nisu razdvajali, bile su tu čitave porodice.

Spaljivali su polivajući ljude benzinom. Kasnije, kad im je benzin bio potreban za druge stvari, slagali su red leševa, red cepanica, a logoraši su, dole, hvatali loj i polivali odozgo, da bi lakše gorelo.

Ali, eksperimenti na ljudima bili su najgori. U mojoj baraci, u uglu, bilo je neko nesrećno stvorenje s izobličenom glavom ogromnih dimenzija, toliko otečenom da se oči, nos, i usta uopšte nisu videli. Stalno je ječalo. Glava je bila tolika, da nije moglo da leži, već je sedelo u uglu poduprto nekim letvama... Svakog dana su ga odvodili nekud...

Ili; žena koja je ležala ispod mene. Njoj su izvadili kost iz podkolenice. Tkivo se raspadalo, pretvaralo u pihtijastu masu... Umrla je u strašnim mukama.

Žene i muškarce sterilisali su rentgentskim zracima. Mi smo to nazivali "crveno svetlo"... u logoru se govorilo nekakvim posebnim, internacionalnim jezikom, univerzalnim žargonom i svi smo to prihvatali dopunjavajući ga.

A Mengele je pevao arije iz "Tosce" i vršio selekciju udarajući se korbačem po čizmi. Monstrum! Gledala sam kako je rasporio jednog malog Poljaka, živog, i izvadio mu pluća napolje...

Imao je izvanredno pamćenje. Pred transport (nikad nismo znali da li idemo u drugi logor, ili u - krematorijum), kad sam ga poslednji put videla, prišao mi je i upitao me:

- Ti još nisi umrla?