Mnoge partizane i pionire će razbesneti priča o velikom maršalu

Navodno je Brozov vanbračni sin Hans Studer pao kao vojnik Vermahta u borbi protiv jugoslovenskih partizana. Istina ili ne, ovo je već ozbiljan materijal za Holivudske drame.

Moglo bi se pomisliti da je razdoblje koje je prošlo od Titove smrti 4. maja 1980. dovoljno za kakvu-takvu distancu. Teoretski, strasti bi trebale jenjavati. Ispostavlja se da su mitovi o zlom boljševiku ili dobrom ocu jugoslavenske nesvrstane, samoupravne, bratsko-jedinstvene zajednice lice i naličje istog fenomena.

Titovi siročići

Počnimo od tog maja 1980. U Splitu na stadionu Poljud reporter Radio-televizije Beograd Milomir Jasnić beleži kamerom nekoliko minuta koji će dospeti na sve svetske televizije: na vest sa stadionskog razglasa da je "umro drug Tito" igrači Zvezde i Hajduka kao i 50.000 gledalaca na tribinama potreseni su do srži. Onda se iz hiljada grla začuje zavetna pesma: "Druže Tito mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo!"

Cela jugoslovenska nacija, za koju će njeni etnički sastavni delovi posle većinski tvrditi da nije nikada postojala, ujedinjena je u osećaju gubitka. Jesmo li tada znali za kim tugujemo? Ja, priznajem – nisam. Milioni građana su držani u stanju političke infantilnosti. Službena istoriografija i biografije su prećutkivale bitne detalje iz Titovog života. Ali suze tih ljudi, kojih se neki danas stide, nisu bile lažne.

Postoji 15 različitih podataka o datumu rođenja Josipa Broza, pri čemu je 7. maj 1892. najčešći. Porodica u Zagorje dolazi u 16. veku iz današnjeg okruga Trento na severu Italije. To područje je tada pripadalo Austriji i imalo izmešano nemačko i italijansko stanovništvo. Tako je po ocu Franji, Josip Broz Hrvat italijansko-nemačkih korena, a po majci Mariji Slovenac.

Biografske bodlje

Bravarski zanat je završio u Sisku, a posao ga je vodio sve do Češke, Nemačke i Austrije. Broz je 1910. pristupio Socijaldemokratskoj partiji Hrvatske i Slavonije. Godine 1913. odlazi na odsluženje vojnog roka i kao austrougarski vojnik dočekuje Prvi svetski rat – ističe se kao skijaš i mačevalac, ima čin vodnika.

I Tito i jugoslovenski komunistički biografi rado su prećutkivali to da je vodnik Broz ratovao kao artiljerijski podoficir u Srbiji i da je 1914. bio čak unapređen. Ovaj deo biografije se danas rado navodi kao dokaz da je Broz vrlo rano zauzeo antisrpski stav. Teza se teško može dokazati. Broz je prekomandovan na istok gde je, teško ranjen kopljem jednog Čerkeza, dopao u rusko zarobljeništvo. Pre toga je te 1915. godine predložen za austrougarsku Srebrnu medalju za hrabrost, jer je sam zarobio gomilu ruskih vojnika. Medalju nije mogao primiti u zarobljeništvu. Tito je 1967. posetio Beč. Domaćini su hteli da ga obraduju uručivanjem starog odlikovanja, ali on je to tada odbio.

Ipak, svi njegovi biografi potvrđuju da je posle zarobljeničkog, pa crvenoarmijskog boravka u Rusiji doživotno ostao emotivno vezan za tu zemlju. Dakle, ne postoji automatizam prema kojem moraš mrzeti državu i narod koji su bili tvoji ratni protivnici.

Tito kao "ruski agent"

Najspektakularnija je ipak priča koja je o Titu stigla iz Sjedinjenih Američkih Država, zemlje u koju je Josip Broz hteo da emigrira dva puta. Prvi put 1907. ali nije mogao da skupi novac za putovanje. Drugi put deset godina kasnije, iz revolucionarnog Petrovgrada, ali ga nisu pustili preko finske granice.

Priču je 1955. agentima američke tajne službe ispričao Marijan Džon Markul. A mi je znamo jer je CIA 2016. s brojnih dokumenata iz pedesetih skinula oznaku "poverljivo". Markul je rođen u Livnu 1909. a od 1936. je živeo u Americi. Tvrdio je da je 1928. upoznao Josipa Broza te da ga je potom dva puta video u Parizu, 1935. i 1936.

Posle rata se sreo sa Titom 1953. i uverio se u to da nije reč o istoj osobi. Navodno, nije odgovarala ni visina, originalnom Brozu su nedostajala dva prsta, a ovaj iz pedeset i treće imao ih je deset, čak je svirao klavir. Po njemu je reč o ruskom agentu koji je ukrao njegov identitet 1937. godine, kada pravi Tito nestaje u Rusiji. Čovek koji je Staljinu rekao istorijsko "ne" je navodno bio ruski general Nikolaj Lebedev koji se lažno predstavljao kao Josip Broz.

U šumi gerilac, iz šume – maršal

Koga god da je britanski brigadni general Ficroj Meklin, čovek od Čerčilovog poverenja, sreo 1943. – ruskog generala ili bravara iz Zagorja – bio je fasciniran. Čerčil je Meklina uputio u Jugoslaviju "da otkrije ko ubija najviše Nemaca" da bi im pomogli da ih "ubijaju još više".

Meklin je, upoznavši komunističkog gerilskog vođu u akciji, bio iznenađen Titovom spremnošću da svaki problem sagleda sa svih strana, njegovim humorom i nizom osobina koje su govorile da taj čovek usred tolike smrti – voli život.

Konzervativni britanski obaveštajac nije ni u jednom trenutku zaboravio da ima posla s ideološkim protivnikom. Ali je odlično razumeo što se zaista događa na terenu. I da će Titova vojska s Britancima ili bez njih pobediti. Ostatak se može pročitati u hronikama antifašističke borbe u svetu.

Titov raskid sa Staljinom samo tri godine nakon rata imao je velike posledice za modernizaciju Jugoslavije koja je dobila hibridni, zapadno-istočni oblik. Staljin je pokušao da likvidira Tita, ali njegove ubice nisu mogle da prođu kroz mrežu jugoslovenskih bezbednosnih službi. Tito je poslao poruku Staljinu:

- Ako ne prestaneš da šalješ ubice, ja ću poslati jednog u Moskvu, i neće biti potrebe da šaljem drugog.

Ovakav prkosni stav pokazuje zašto su mnogi Jugosloveni u Titu dugo prepoznavali sebe.

Poraženi su pobedili?

Duhovni i fizički naslednici poraženih vojski nazivaju Tita ratnim zločincem. Desetine hiljada staljinista, ali i onih koji su nevini prokazani kao takvi, prošli su posle Titovog raskida sa Staljinom kroz torturu na Golom otoku. Postoje publicisti koji zato upoređuju Broza s raznim drugim zločincima XX veka koji su trpali ljude u logore. Ipak,  Titova istorijska uloga ne može se redukovati na te elemente.

Još od ratova devedesetih, u kojima nije bilo partizana, revizionisti pokušavaju da pobede i u izgubljenom Drugom svetskom ratu. Nemoralnost njihovog postupka ne ogleda se samo u tome što tadašnjem pobedniku – Titu i socijalističkoj Jugoslaviji kao njegovom čedu – spočitavaju niz grehova. Njih je bilo. Nemoralnost je u tome što iz toga izvode zaključak da je antifašizam greh. A da su razne nijanse kolaboracije i fašistoidnosti – bile nacionalna vrlina.

Drugi problem s Titom jeste kulturološke prirode – demokrature koje su ustanovili na ruševinama Jugoslavije nisu uspele da dosegnu civilizacijski nivo Titove "plišane diktature" – čak ni u ekonomskom, a kamoli u kulturnom smislu. O geopolitičkom značaju Pokreta nesvrstanosti da i ne govorimo.

"Ako je istina"

I neki zapadni kritičari, manje pronicljivi od Meklina, a više napumpani ideološkim hormonom antikomunizma, vide u Titu isto što su videli u Čaušeskuu ili čak Staljinu.

Sumirajući životno delo popularnog jugoslavenskog autokrate "New York Times" je 5. maja 1980. primetio nešto drugo – da je Jugoslavija zahvaljujući Titovoj politici ekvidistance prema blokovima i eksperimentisanja sa slobodom unutar jednostranačkog sistema postala "svetla tačka usred opšteg sivila istočne Evrope".

Ta svetla tačka će se bez njega pretvoriti u mrlju zgrušane krvi. Zato se Josipu Brozu zaista može zameriti da nije našao način da svom projektu – federalnoj Jugoslaviji – osigura ekonomsku i političku održivost. Mada je bio pragmatičan, ostao je ograničen zadatim ideološkim horizontom.

Pred kraj je slutio da stvari mogu poći i po zlu. Hrvatskoj novinarki Dari Janeković rekao je 1976:

- Ako je istina sve to što ti govoriš o stanju u našem društvu, u zemlji i u Savezu komunista, onda sam ja uzalud utrošio svoj život.

To je bilo gorko saznanje.

Izrazito antikomunistički raspoloženi 34. predsednik SAD, general Dvajt Ajzenhauer rekao je za Tita da je najveći heroj Drugog svetskog rata, a Orson Vels da je najveći čovek tadašnjeg sveta.

Ondašnje procene mogu da nam izgledaju kao preterivanja ali se one danas ne mogu poravnavati negiranjem istorijskog značaja ovog čoveka, makar on "uzalud potrošio svoj život".