Iskustva iz tog perioda prate i utiču na čoveka, a traume se mogu prevazići uz pomoć ovih terapija

 

O načinu na koji iskustva iz detinjstva utiču na čoveka i kako najbolje rešiti nastale probleme, govorilo se na tribini održanoj u Beogradu.

Da li iskustva iz ranog detinjstva mogu uticati na naš život kasnije? Ako utiču, na koji način to deluje na nas? Koje problemi mogu nastati i da li možemo da ih rešimo? Na koji način? Da li je ikakvo rešenje trajno ili ostajemo 'zauvek zarobljeni'? Ako je trajna promena moguća, kako do nje da dođemo?

Ovo su bile neke od tema tribine "Šema terapija ─ Kako iskustva iz detinjstva utiču na život", koja je održana 10. marta u organizaciji Doma omladine Beograda i Asocijacije edukativnih praksi.

Šta predstavlja šema terapija?

Radi se o novijem psihoterapijskom pristupu, koji je kreiran sa ciljem da tretira probleme koji su nastali tokom ranog razvoja, a koji su ostavili duboke posledice u kasnijem životu.

Većina nas se često pita zbog čega nam 'ne ide u životu'. "Kako je moguće da se stalno zaljubljujem u pogrešne?", "Šta god da uradim, ne mogu ništa promeniti", "Sve radim kako drugi očekuju ili traže, sam ne postojim", samo su neke od rečenica koje izražavaju nezadovoljstvo sopstvenim životom i potrebu za promenom.

Ako bismo ušli malo dublje, jasno bismo videli da ovakav stav vuče korene iz ranog detinjstva. Šema terapija je tehnika koja nas 'vraća' u detinjstvo, i to ne samo kroz priču, već putem oživljavanja iskustva iz rane mladosti koje je uticalo na nas i stvorilo određeni obrazac ponašanja, koji nam u životu stvara veliki problem.

"Ako uzmemo u obzir da nešto što nam se desilo nosi sa sobom ne samo sećanje, već i misli, emocije, određene senzacije, onda su nam potrebne tehnike koje mogu da obuhvate sve to. Šta raditi ako se u životu osetimo toliko ugroženo da automatski idemo u mehanizme biološke odbrane, odnosno beg ili borbu? To su neka pitanja na koja daje odgovor šema terapija", rekla je prof. dr Tijana Mirović, psiholog i šema terapeut.

Koje su to osnovne potrebe koje imamo u najranijem dobu?

Bebama su neophodne sigurnost i bliskost. Već od treće godine javlja se potreba za autonomijom, kada deca imaju potrebu da se i sami nešto pitaju. Tada se uspostavljaju 'granice', gde im se tačno daju uputstva šta smeju da rade, a šta ne. Naravno, vremenom se razvija i potreba za prihvatanjem u porodici, društvu, radnom okruženju... Sve ove potrebe i način na koje one jesu ili nisu zadovoljene određuju obrazac po kom ćemo se ponašati kasnije u životu.

Kolika je uloga roditelja u stvaranju tih obrazaca?

U čemu roditelji greše? Šta je to što uskraćuju deci, pa ona kasnije u životu postaju nesigurna, nesrećna, agreisvna?

Pogrešni roditeljski postupci predstavljaju i potcenjivanje, insistiranje na perfekcionizmu i uslovljavanje, preterano kontrolisanje, neadekvatno kažnjavanje, uskraćivanje emocija, stvaranje zavisnosti (od njih samih i to iz sebičnih razloga), prezaštićenost, pesimizam i preterana popustljivost. Ovakvi načini vaspitanja kod deteta mogu stvoriti negativne šeme u ponašanju kasnije u životu.

"Na osnovu tih modela dete pravi neke trajne pozicije, trajne zaključke o svetu, sebi i drugim ljudima. Zato se to i zove šema, jer postaje matrica na koju uklapamo sva kasnija iskustva", kaže dr Mirović.

Primeri negativnih šema

"Ako imamo roditelje koji su nas često kritikovali, mi onda naučimo da sumnjamo u sebe, nesveno ulazimo u odnose sa ljudima koji nastavljaju da nas kritikuju. To znači da zapravo ceo život imamo obrazac u kome nekome nismo dovoljno dobri, što dalje može da dovede do većih problema kao što su depresivnost i sl. Ako se, na primer, desilo da je dete ostalo bez roditelja, bilo da je preminuo ili ga napustio, ono će kasnije u životu stalno strahovati da će svi bliski ljudi da ga napuste, da je nemoguće biti u odnosu koji se neće naglo prekinuti."

U slučajevima gde su roditelji bili previše agresivni ili zlostavljali dete, te osobe će imati problem sa poverenjem. Dešava se i da kasnije izraste u osobu koja je agresivna. Tamo gde se roditelji preterano zaštitinički postave prema detetu, ta osoba kasnije ispoljava neku vrstu zavisnosti od drugh, nesigurnost i sl. Osobe koje su često kažnjavane u detinjstvu izrastaju u preterano poslušne ljude. "Ćuti, ne talasaj" - model koji je česta pojava u našoj kulturi.

Kako prepoznati da imamo vrstu negativne šeme i kako da je 'razbijemo'?

"Prvo pitanje je da li postoje neki obrasci u životu koji nam se ponavljaju. Da li stalno ulazimo u odnose sa sličnim ljudima, da li se stalno saplićemo o slične stvari, pravimo slične greške, imamo onaj momenat ’znam da to tako ne treba, ali ne mogu ništa da promenim'. Kada to spoznamo, onda možemo da radimo na ’razbijanju’ tih obrazaca kroz različite tehnike šema terapije."

Kakav je pristup terapeuta?

"Mi prihoterapueti kroz ovu terapiju pokušavamo da klijentima, odnosno pacijentima, damo mogućnost da zadovolje one potrebe koje kao deca nisu mogli da zadovolje. Ukoliko je neko puno kritikovan, naš pristup će prema tim ljudima verovatno biti blaži i uz više podrške. Ako neko nije imao nikakva ograničenja u odrastanju i premalo je kritikovan, verovatno ćemo prema njemu biti nešto striktniji", kaže dr Mirović i dodaje da je šema terapija veoma integrativan psihoterapijski pristup koji se prolagođava osobinama svakog čoveka ponaosob.

Istraživanja pokazuju da je ova terapija izuzetno efikasna, a naročito kod ljudi koji su imali neka negativna iskustva tokom odrastanja i koja su dovela do ozbiljnijih posledica po mentalno zdravlje, kao što su poremećaj ličnosti, hronična depresija ili anksioznost. Budući da je usmerena na menjanje načina na koji čovek funkcioniše, potrebno je vreme da bi delovala.

Da li postoji starosna granica, kada je najbolje primeniti šema terapiju?

"Nikad nije kasno da menjamo neke stvari u životu, tako da je uvek najbolje vreme za rad na sebi."