Ime njegovog ubice danas nosi jedna ulica u Šapcu

Kao dvadesetpetogodišnjak je prešao u Beograd, da bi mu se vratio nakon Sabante, Sumrakovca, Kragujevca, Požarevca, Jagodine… i ostalih mesta u Srbiji gde je radio kao učitelj i nastavnik crtanja. Poslednjih godina svog života stanovao je u čuvenoj boemskoj četvrti – Skadarliji, a kuća u kojoj je proveo poslednje dane danas je i njegova spomen – kuća.

Kao kod svakog boema, kafanski svet bilo je njegovo prirodno okruženje.

Već bolestan od tuberkoloze, učestvovao je u Prvom srpsko-turskom ratu kao izveštač. Tu je bio svedok neslavnog ponašanja elitnog generala, kneževog rođaka, Ranka Alimpića. Dve godne kasnije, u jednom novosadskom časopisu objavio je o tome sarkastičnu priču, zbog čega je u Srbiji bio izveden pred Vojni sud, i kažnjen sa petnaest dana zatvora.

Istinu o ovom slučaju Srbija je saznala tek kada su Obrenovići sišli sa vlasti.

Žarko Ilić, najmlađi brat pesnika Vojislava, objavio je 1906. godine:

“U leto 1878. pred hotelom Pariz u Beogradu sedelo je više oficira za stolom, a među njima i general Ranko Alimpić. U taj par prođe pored njih Đura Jakšić i ode Bataldžamijinom ulicom. Usput sretne Đura jednog seljaka…

Seljak je terao nekoliko goveda. Đura ga zaustavi i zapita: ‘Hoćeš li dole Terazijama?’

Seljak mu odgovori da hoće.

Nato Đura izvadi iz džepa jedan dinar, dade ga seljaku i rekne: ‘Kada prođeš pored kafane Pariz, a ti priteraj volove bliže onoj gospodi što sede pred kafanom, udri kojega vola štapom pa reci: ‘Šta se ustežeš kao Ranko Alimpić na Drini!’

Seljak ga posluša i uradi tako. Kada je seljak izgovorio one reči, svi se oficiri zglednuše. Jedan od njih odmah ustade od stola i pođe za seljakom laganim korakom do prve žandarmerijske postaje…

U policiji su seljaka ispitivali da li je one reči izrekao tek onako ili mu je ko to kazao. Seljak iskaže da mu je to kazao jedan gospodin koga je sreo usput, i da mu je zato dao jedan dinar…

Odmah pomisliše na Đuru Jakšića.

Jedne večeri vraćao se Đura kući iz nekog veselog društva ka svojoj Skadarliji. U takoreći pustoj ulici dočekaju ga dva noćna stražara preobučena u civilno odelo, uhvate ga, svale, i tako su ga tukli i gazili, da se siroma jedva odvukao kući… Đura poče odmah pobolevati…”

Đura Jakšić umro je 17. novembra 1878. godine.

Kovčeg su iz sirotinjske sobe u Skadarskoj ulici izneli na rukama četvorica književnika: Jovan Jovanović Zmaj, Jovan Dragašević, Milan Kujundžić i Milorad Popović Šapčanin.

“Behu tu visoki državnici, veliki i mali činovnici, profesori i naučnici, vojnici, đaci, trgovci, zanatlije i siromašni radnici…”

Po izveštaju štampe od 25 000 ondašnjih stanovnika Beograda, skoro polovina je došla da oda poslednju počast velikom pesniku.

Kaznu nije izdržao. Sudski činovnik je na rešenju zapisao: „Pošto je Đura Jakšić umro, to da se ovaj predmet za svršen smatra i akta u arhivu ostave”.

Njegov navodni ubica, general Ranko Alimpić, umro je četiri godine kasnije i danas ima ulicu u Šapcu koju je zaslužio kao general srpske vojske, ministar građevina, komandant Drinske divizije u srpsko-turskom ratu 1876-1877 i Drinskog korpusa. Umro je u Beogradu 19. novembra 1882. godine.