Izmučen zatvorom i bolešću u kombinaciji sa batinama i konstantnim mučenjem, sada već istorijska ličnost epskih proporcija – Gavrilo Princip, čovek čiji su hici u austrougarskog nadvojvodu poslužili kao povod za početak Prvog svetskog rata, umro je na današnji dan 1918. godine.

Činjenica da je Gavrilo Princip bio maloletan spasla ga je od dobijanja smrtne kazne za ubistvo Franca Ferdinanda i njegove supruge Sofije. Umesto toga, osuđen je na 20 godina robije. Presuda je izrečena 28. oktobra 1914. godine kada je oružje već uveliko zveckalo Evropom, a svet se kretao ka neminovnom razaranju.

Princip je odveden na izdržavanje robije u zloglasni zatvor Terezin u današnjoj Češkoj. U Terezin su u decembru iste godine prebačeni i drugi učesnici atentata u Sarajevu – Gavrilo Princip, Trifko Grabež i Nedeljko Čabrinović, ali Princip je držan u strogoj izolaciji i pod torturom.

Jeziv tretman za "ubicu cara"

Detalji njegovog tamnovanja do danas nisu sa sigurnošću potvrđeni i o njima se zna samo na osnovu svedočenja pojedinih zatvorenika, i sećanja stražara.

U unutrašnjosti ćelije smeštene u tvrđavi Terezin, danas jedino u zid ugrađeni okovi za koje je Gavrilo Princip bio svezan, svedoče o njegovoj mučeničkoj smrti. Princip je ostavljan tako danima, a nakon godina torture izranjavljena desna ruka mu se inficirala i morala je da bude amputirana.

Osim okova, u vlažnoj ćeliji nalazile su se samo gole daske na kojima je spavao. Jedino društvo bili su mu pacovi.

Zatvorenici u Terezinu generalno su izdržavali kazne u strašnim životnim uslovima. Hranjeni su neredovno, mučeni konstantno, a ako bi se neko razboleo – pre je ostavljan da umre, nego lečen.

Nakon godina takvog strašnog života, Gavrilo Princip jednostavno više nije mogao dalje. Umro je u zatvoru 28. aprila 1918. godine. Ironično, malo pred kraj Prvog svetskog rata. Zvaničan uzrok smrti bila je tuberkuloza, a zabeleženo je i da je Princip u trenutku smrti težio manje od 40 kilograma.

Dva groba za Principa

Prema unapred predviđenom planu, telo Principa trebalo je da zauvek nestane. Sahranjen je noću u neobeleženom grobu na mesnom katoličkom groblju, ali je jedan od vojnika koji su učestvovali u kopanju rake, Čeh po nacionalnosti, nakon rata otkrio lokaciju groba.

Posmrtni ostaci Gavrila Principa i ostalih učesnika atentata su 7. jula 1920. preneseni u zajedničku grobnicu u Sarajevu da bi 1939. bili sahranjeni u "Kapeli Vidovdanskih heroja".

Na ploči ugrađenoj u kapelu na kojoj se nalazi natpis "Vidovdanski heroji" sa imenima Vidovdanskih heroja stoje i Njegoševi stihovi: "Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi".

Pesma koju je urezao u zid ćelije

Pesmu je napisao u zatvoru, neki kažu da ju je urezao sopstvenim noktima, a drugi da ju je urezao kašikom. Prvi put je objavljena 17. marta 1919. godine, posle Prvog svetskog rata, u "Zvonu", pod naslovom "Sarajevski atentat 1914".

Sarajevski atentat 1914

Tromo se vreme vuče
I ničeg novog nema,
Danas sve ko juče
Sutra se isto sprema.

I mesto da smo u ratu
Dok bojne trube ječe,
Evo nas u kazamatu,
Na nama lanci zveče.

Svaki dan isti život
Pogažen, zgnječen i strt.
Ja nijesam idiot –
Pa to je za mene smrt.

Al’ pravo je rekao pre
Žerajić soko sivi:
"Ko hoće da živi nek mre,
Ko hoće da mre nek živi!"