Černobilj nas je pripremio za borbu protiv korone

Čovečanstvo su u istoriji zadesile brojne katastrofe. Utešna je pomisao na to da preživeli mogu da nešto nauče i izvuku pouku iz njih.

Sergej Plohi, profesor istorije na Harvardu i autor knjige "Černobilj: istorija tragedije", opisao je koliko su zapravo slične katastrofa koja se desila u nuklearnoj elektrani Černobilju i danas aktuelna pandemija korona virusa.

- Deža vi. Poslednjih dana imao sam takav osećaj više puta. Svaki put kada dođem kući, skinem masku i operem ruke, počinjem da razmišljam da li je bezbedno da stalno nosim odeću koju sam imao spolja. Šta ako ih kontaminira virus? Pa, mogu da se presvučem, ali šta ako su čestice već skočile negde drugde, a sada su u mom domu? Neki bi to nazvali paranojom. Ja to zovem deža vi - navodi on u autorskom članku za "Gardijan".

Kako je rekao, sve to mu je od ranije poznato, kada je boravio u Kijevu u maju 1986. godine.

- Prošlo je nekoliko nedelja nakon eksplozije u nuklearnom reaktoru u Černobilju, a ja sam bio u gradu - oko 100 km od područja katastrofe - na poslovnom putu. Već smo znali da u vazduhu postoji zračenje. Kamioni za vodu prskali su ulice, strani studenti napuštali grad, a prekomorski emiteri poput BBC govorili su nam da ostanemo unutra. Ali naša vlastita vlada slala je zbunjujuće i uznemirujuće poruke: apsolutno nema opasnosti, ali pazite da zadržite decu i trudnice u kući. Oh, i zatvorite prozore kada ste kod kuće - kaže on.

Prema njegovim rečima, tada smo, kao i sada, imali posla s nevidljivim neprijateljem, pokušavajući da shvatimo gde mogu da idu čestice koje ne možemo da vidimo. I tada smo se suočili , kao i sada sa katastrofom za koju su krivi sami ljudi. A takođe i tada, kao i sada ljudi su zbunjeni i uplašeni.

- Ono što je tada bilo istina, i danas se čini istinitim: katastrofe ne poznaju granice, bez obzira koliko zidova pokušavamo da izgradimo između nas i ostatka sveta. Nakon nesreće u Černobilju, posmatrači su primetili da je "gvozdena zavesa" postala zastarela. Zapravo, u danima nakon eksplozije, radioaktivni oblaci su se preselili ne samo van SSSR-a, već i van spoljnje sovjetske imperije, prelazeći preko istočnog bloka u zapadnu Evropu. Stigli su do Skandinavije 28. aprila 1986, dva dana nakon eksplozije, i aktivirali alarme u nuklearnoj elektrani u blizini Upsale. Svet je saznao za porast nivoa radijacije iz Stokholma pre nego što je Moskva išta rekla. Od Černobilja, radioaktivna kiša je nosila neobuzdane izotope stroncijuma-90 i cezijuma-137, da navedemo samo dva, ne samo u susednu Belorusiju i zapadnu Rusiju ili Skandinaviju, već i na Balkan, Austriju, Nemačku i Švajcarsku, i na delove Velsa, Engleske i velikih područja Škotske. Moćni Sovjetski Savez nije mogao da kontroliše oblake, a na kraju je izgubio i kontrolu nad narativom - navodi Plohi.

Sve nam to i sada zvuči poznato kaže on i poredi Peking danas sa Moskvom iz 1986. godine i objašnjava kako su oba režima pokušavala da umanje ozbiljnost situacije i prikriju opasnost.

- Umesto toga, put prema napred, kako pokazuju lekcije naučene iz Černobilja, jeste koordinisano delovanje. Dok neki ciljaju SZO zbog njegovih prisnih odnosa s kineskom vladom, vredno je zapamtiti da je Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA), koju je u to vreme s pravom kritikovala Kremlj zbog prikrivanja katastrofe u Černobilju, na kraju postala instrument koji je prisilio Moskvu da objavi sve šta se desilo. To je predvodilo međunarodne napore za otvaranje sovjetske nuklearne industrije za svet i pomoglo u uvođenju sigurnosnih standarda iza gvozdene zavese. Nakon Černobilja je usvojen niz međunarodnih pravnih instrumenata kojima se obezbeđuje rano upozoravanje na nuklearne nesreće, kao i razne mere za jačanje bezbednosti nuklearne industrije. Moje je lično uverenje da bismo bez tih mera imali još nesreća tipa Černobilj na bivšem sovjetskom prostoru - objašnjava profesor.

On kaže da bi uskraćivanje finansija SZO bilo veoma štetno po ceo svet.