Bio je Miloševićeva desna ruka, a onda ga je Sloba stavio u kućni pritvor. Evo gde je danas...

Ove godine, tačnije u februaru, navršila se jedna decenija od kako je nekadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović oslobođen pred haškim tribunalom svih optužbi.

Ko je Milan Milutinović, kakva je njegova uloga bila u pregovorima u Rambujeu, da li je bio u kontaktu sa liderima DOS u vreme 5. oktobra, zašto ga je Milošević stavio u kućni pritvor, gde je i šta radi danas?

Posle dolaska Miloševića na vlast u Srbiji (1987), Milutinović zauzima mesto u saveznom sekretarijatu inostranih poslova kao pomoćnik načelnika Uprave za štampu. Godine 1989. postao je ambasador SFRJ u Grčkoj. Sa ovog mesta imenovan je za ministra spoljnih poslova Savezne Republike Jugoslavije, avgusta 1995. godine, u kabinetu Radoja Kontića.

Na ponovljenim predsedničkim izborima u Republici Srbiji, posle nedovoljnog odziva birača, decembra 1997. godine, njegova partija SPS menja predsedničkog kandidata Zorana Lilića i kandiduje Milutinovića, koji u drugom krugu tesno pobeđuje Vojislava Šešelja (21. decembar 1997).

Optužen je od strane Haškog tribunala za navodne zločine na Kosovu. Posle prestanka mandata, januara 2003. godine, dobrovoljno se predao međunarodnom sudu. Na privremenu slobodu pušten je aprila 2005.

Milutinović je svojevremeno izjavio da se samo dva tri puta sreo na hodniku sa Slobodanom Miloševićem, tokom boravka u Hagu, dodajući da su bili na različitim spratovima i da nisu imali prilike za viđanje.

 

PREGOVORI U RAMBUJEU

Nebojša Vujović, diplomata i šef Misije SRJ u Vašingtonu 90-ih godina prošlog veka i jedan od članova jedanaestočlane srpske delegacije u Rambujeu u svojoj knjizi opisuje epizodu u kojoj Voren Kristofer traži od Miloševića da se kao simboličan gest i ustupak, muslimanima daju brda oko Sarajeva sa kojih su Srbi pucali na grad.

„U redu. Daću. Nek nas to košta pola do jedan procenat, ali neka to bude poslednja stvar koju od nas traže“, rekao je Milošević, a Kristofer je uzvratio da ne zna da li će to biti poslednji zahtev muslimana, ali da će biti poslednji koji će on nama preneti u njihovo ime.

Međutim, u jednom drugom slučaju Milošević nije popustio i to nas je koštalo bombardovanja i problema sa Kosovom. Naime, američko rukovodstvo je imalo ideju da se u Dejtonu reši i ovaj problem pa su preko Nebojše Vujovića poslali Miloševiću nacrt sporazuma koji je predviđao široku autonomiju za Albance, izgradnju njihovih institucija koje su bili napustili, smanjivanje centralizovanog uticaja Beograda, ali je to rešenje podrazumevalo ostanak Kosova u okviru Srbije. Milošević je to odbio.

Pre toga, niko nije imao hrabrosti da mu odnese dokument koji je Vujović prvo doneo ministru spoljnih poslova Milanu Milutinoviću koji ga je pogledao i rekao: “Je l‘ ti hoćeš da mene Sloba ubije? Idi, sam ga odnesi i sretno ti bilo”.

Nezahvalna dužnost pripala je Vujoviću, a kako je to izgledalo on plastično opisuje u knjizi.

“Milošević je pročitao dokument i ljutito ustao. Zatim je zgužvao papire i gađao me njima u glavu: ’Je l’ se oni to sa mnom zajebavaju? Pa šta oni misle, ko sam ja, kakvo Kosovo, to je unutrašnje pitanje Srbije, ne dolazi u obzir. Reci tim svojim vašingtonskim prijateljima da ne dolazi u obzir da se sa mnom zajebavaju. Jer ako se budu zajebavali, dobiće dobro zajebavanje!’”

O Rambujeu je u intervjuu za Blic govorio i Vuk Drašković koji je izjavio da je samo "Milan Milutinović bio razuman i kvalifikovan za pregovore, ali ništa nije smeo da kaže i prihvati bez odobrenja Miloševića."

- Po snežnoj oluji doleteo sam iz Pariza i preklinjao Miloševića da dozvoli tadašnjem predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću, šefu našeg pregovaračkog tima u Rambujeu, da potpiše sporazum koji su bili usaglasili Kristofer Hil, u ime SAD, Boris Majorski, u ime Rusije, i Volfgang Petrič, u ime EU. Ponuđena je bila suštinska i trajna autonomija Kosova u granicama Srbije, bez prava Albanaca na referendum, ostanak na Kosovu dve hiljade naših vojnika - graničara i tri hiljade policajaca, a u izgledu su bila i dva paralelna pravna sistema, za Srbe i za Albance. Traženo je da dozvolimo da NATO uđe na Kosovo, razoruža UČK, i ostane dok sporazum ne zaživi. Milošević je lupio pesnicom o sto i viknuo: "Ne, nikad strana čizma neće na naše Kosovo!"