- Dvadeset godina kasnije na drugom kraju sveta ta je odluka odigrala važnu ulogu u tome da upoznam ljubav svog života, drugu časnu sestru. Dolazim iz tipične katoličke porodice. Bez pitanja smo prihvatali crkvena verovanja. 'Hristova nevesta' postala sam s osećajem sreće, nosila sam venčanicu i veo i habit koji je simbolizovao moje odvajanje od svetovnog, ispričala je za Gardijan danas 79-godišnja Monika, prenosi Index.hr.

- Volela sam crkvena podučavanja, no nekoliko godina kasnije postala sam pomalo razočarana pa sam zatražila slobodan period od života u samostanu. Otputovala sam u Južnu Ameriku, a to je bio prvi korak u upoznavanju Peg. I dalje ne znam zašto sam odlučila da se vratim u samostan, ta odluka me je odvela do nje, ističe Monika.

Nakon povratka u Australiju stekla je diplomu iz socijalnog rada, pa je neko vreme u Melbournu radila u lokalnom centru za javno zdravstvo, brinući o migrantima i izbeglicama.

"Svet nije smeo znati za nas"

Dodaje da je posao bio izazovan, ali volela ga je, a inspiracija su joj bili medicinski radnici.

- Tokom tih godina dopisivala sam se s američkom časnom sestrom koja je radila u Nikaragvi, zemlji obuzetoj političkim prepiranjima i nasiljem. Pozvala me da se pridružim njenoj maloj grupi koja radi među siromašnima. U to sam vreme bila aktivna članica Amnesti Internacional i bila sam uključena u probleme ljudi delom planeta. Privukla me njena ponuda i zatražila sam dozvolu naše vlade da odem, no odbili su me zbog opasne situacije u Nikaragvi. Ponuđeno mi je da odem u Čile, gde su već bile dve australijske časne sestre", dodala je.

Tad je upoznala Peg.

- Upoznala sam tu prelepu ženu u Santiagu 1983. godine. Bila je Amerikanka, franjevačka časna sestra koja je živela i radila u Čileu oko 17 godina. To nije bila ljubav na prvi pogled, ali samo nekoliko meseci kasnije zaljubila sam se u nju. Ljubav je divna stvar! Kad se dogodi, želite da vičete s krovova, želite da ceo svet zna za vaše neverovatno iskustvo. Ali svet nije smeo da zna za nas, lezbejke. Postojalo je puno onih koji su predstavljali samo mržnju, čak i smrt, za one poput nas. Počele smo da živimo zajedno. Želele smo da nastavimo da saražujemo sa ženama u nepovoljnom položaju, nismo mogle da ostanemo u Crkvi. Naša veza bila je tabu, žestoko osuđena od crkvene hijerarhije. Da bismo napustile Crkvu, morale smo pisati vodstvu u Rimu. Odgovorili su nam pismom i oslobodili nas, ispričala je Monika.

Nastavile su živeti u Čileu još devet godina, pod brutalnom vojnom diktaturom, no imale su jedna drugu. Nakon toga vratile su se u Australiju. Tu ih je dočekao neočekivan izazov.

- Vatikan je 2003. ediktom svakoj biskupiji na svetu homoseksualce opisao kao 'ozbiljno izopačene' i 'zle'. Rimski kardinali svoje su savete usmerili prema katoličkim političarima u svetu, rekavši im da su "moralno dužni" suprotstaviti se bilo kojem zakonodavstvu koje bi nam omogućilo jednaka prava, a ako takvi zakoni već postoje, moraju uraditi sve da ih ukinu, ispričala je.

Nakon toga pisala je tadašnjem nadbiskupu Džordžu Pelu, koji joj je bio rođak.

- Izazvala sam ga da me pogleda u oči i nazove ozbiljno izopačenom. Zamolila sam ga da razmotri kakvu bol Crkva nanosi ljudima poput nas. Ignorisao me. Nakon nekoliko pokušaja da ga kontaktiram, zamolila sam magazin "Ejdž" da objavi moje pismo. Odaziv javnosti bio je ogroman, pozitivan i uvažavajuć. Tokom godina većina je ignorisala osude iz Vatikana i mi smo imale jednaka prava u svakom aspektu života. Peg i ja često smo razgovarale o društvenim barijerama koje su bile pred nama. Uvek ću biti zahvalna onima koji su se borili za jednakost. Bio je to dug i bolan put pun sramoćenja, istakla je.

Peg je umrla

Odlučile su da će se, u slučaju da se zakon o jednakosti brakova ikad donese, venčati uz veliku proslavu. Taj dan došao je 7. decembra 2017., a Monika ga je dočekala u suzama. Njena Peg umrla je šest godina ranije od karcinoma žučne kese. Svega 12 nedelja prošlo je od dijagnoze do njene smrti.

- Suze su mi s jedne strane tekle zbog sreće, zbog svih onih koji će imati koristi od tog velikog pomaka u društvu, a s druge strane od tuge jer Peg i ja nikad nećemo jedna drugoj pred drugima izjaviti ljubav. Zbog Peg, koja je bila zabavna i radosna, to bi bilo najlepše venčanje ikada. Ne mogu rečima opisati koliko mi nedostaju njen dodir i nežnost svakog dana, završila je Monika svoju neobičnu ispovest.