"Gledala je u našeg sina, i potapšala ga po glavi. Nije imala pojma ko je to"

Alo!/Marko Đoković

Porođaj, Foto: Alo!/Marko Đoković

Svakih nekoliko nedelja moja supruga Camre gleda naš video s venčanja. To je zbirka fotografija iz 2015. uz muziku, a ona nas gleda kako se spuštamo prema oltaru, slušamo govore i grlimo našeg sina Gavina. Bio je to najsretniji dan u životu, ali ona se ne seća ničega, kaže Steve Curto za Guardian.

Camre je 2012. imala probleme u prvoj trudnoći - javile su joj se teškoće u disanju u poslednjem tromesečju i znali su da treba da idu u bolnicu. Kad smo došli tamo, rekla mi je da ja odem kući i odmorim se. Želudac mi je poskočio kad sam video da me zove mama. Camre se porodila, rekla mi je, ali nešto je pošlo po zlu. Nakon jurnjave u bolnicu saznao sam da Camre ima preeklampsiju, a ogroman napad koji je doživela značio je kako joj do mozga nije dolazio kiseonik od 5 do 8 minuta. Hitni carski rez spasio je nju i Gavina, ali Camre je zadobila traumu mozga. Postojale su ogromne šanse da je pogodio centar za memoriju, deo gde mozak "radi" i čuva uspomene. Postojala je mogućnost da je izgubila mogućnost govora ili kretanja leve strane tela, ali ja zapravo nisam razumeo šta mi lekari govore - bio sam rastrgan između radosti rođenja našeg sina i očaja zbog toga što Camre leži u medicinski induciranoj komi.

Čim je otvorila oči, pomislio sam "Camro nije ovde". Gledala me je prazno, kao da sam stranac. Odvezao sam je na odeljenje intenzivne nege da vidi Gavina. Rastrojeno ga je potapšala i shvatio sam da nema pojma da joj je to sin. Slomilo mi je srce. Znao sam da ću morati Gavinu biti i otac i majka i brinuti se o ženi koju volim. Nisam bio uplašen, već odlučan. Idućih sam dana saznao koliko su stvari zapravo loše. Camre nije mogla zapamtiti nešto duže od par sekundi. Svaki put kad bih izašao iz njene sobe, vraćao bih se kao stranac. Ne samo da je nestalo svako sećanje - njeno detinjstvo, moja prosidba, radost zbog trudnoće - ona nije mogla stvoriti ni nova sećanja.

Fizički se odlično oporavila, ali nisam se mogao sam kod kuće brinuti i o Gavinu i o njoj. Srećom, njeni su roditelji bili neverovatni, zajedno smo joj iznova i iznova pokazivali kako stavljati Gavinu pelene, napraviti bočicu s hranom, kako da opere zube. Žonglirao sam između obavljanja posla koji mi je trebao radi financija i brigom o Gavinu. Svaku noć spavao sam samo dva sata. Borio sam se, ali ne s besom, već s frustracijom. Teško je nekom govoriti kako se zoveš sto puta u sat vremena, videti Camre kako drži svog sina i pita "ko je ovo dete?". Ponekad bih pomislio da joj se mozak probudio i ispunio bih se nadom, ali onda sam video kako ponovno tone. Jednog vrlo teškog i iscrpljujućeg dana, Camre me pogledala dok sam sedeo na kauču i rekla je "ne znam ko si, ali te volim". Bila je to prekretnica. Uz radnu terapiju i beskrajna ponavljanja, naučila je kako da radi mnogo osnovnih stvari, što joj je dalo određenu samostalnost. Više joj nisu trebala svakodnevna podsećanja da sam joj ja muž, a Gavin naš sin. Njeno kratkotrajno pamćenje sada se proteže na tri, ponekad četiri dana, a nadamo se kako će se to nastaviti poboljšavati. Doktori zapravo nemaju nikakve odgovore što se tiče njene dugoročne memorije. Odlučio sam ponovno zaprositi Camre 2013. Srećom, rekla je da i venčanje je bilo predivno. Toliko ljudi žuri sa stvarima u životu da ne stignu u njima uživati. Sve što radim s Camre, od udaje do šetnje psa, odnosi se na to da sada stvarno živim u trenutku. Pokušavamo se šaliti na račun situacije. Tri godine za redom sam joj za Valentinovo dao istu čestitku. Svaki put kad bih izvadio tu sliku s medvedom pomislio sam kako je to smešno. Četvrte godine mi je rekla "to isto si mi dao prošle godine". Nikad nisam bio sretniji što sam uhvaćen u muljaži.

BONUS VIDEO: