Nastavljeno nasiljem, paljenjem crkava i proterivanjem Srba: 15 godina od martovskog pogroma na KiM! (FOTO/VIDEO)

Pre tačno 15 godina na Kosovu je počelo dvodnevno nasilje Albanaca nad Srbima na KiM, nazvano "martovski pogrom" kada je ubijeno 19 osoba, oko 1.000 njih povređeno, proterano više od 4.000 Srba iz svojih kuća i zapaljeno 35 pravoslavnih verskih objekata.

Među nastradalima je bilo osam Srba, dok je 11 Albanaca poginulo u obračunu s pripadnicima međunarodnih snaga bezbednosti.

ŠTA JE BIO OKIDAČ ZA POČETAK NEREDA?

15. marta 2004. godine u Čaglavici, selu nadomak Prištine ranjen mladić srpske nacionalnosti Jovica Ivić (18) koji je u teškom stanju prenesen u bolnicu u severni deo Mitrovice. Došlo do protesta meštana ovog sela kao i ostalih srpskih sela u okolini (Gračanica, Sušica, Laplje selo, Preoce…) Dan kasnije, trojica dečaka albanske nacionalnosti (8, 11 i 12 godina) nastradali su u nesreći, kada su se utopili u Ibru, za šta su lokalni mediji optužili Srbe.

Iako su zvaničnici Unmika negirali bilo kakvu vezu Srba sa tom tragedijom, albanski mediji, praćeni zapaljivim izjavama lokalnih političara, optužili su srpsku stranu.

Već sutradan, oko podneva, Albanci su se okupili u južnom delu Kosovske Mitrovice, blokirali prilaze gradu i pregazili barikadu na mostu na Ibru, posle čega su gađali zgrade kamenicama i "molotovljevim koktelima". Počeli su da spaljuju Unmikova vozila, a nekoliko osoba naoružanih "kalašnjikovima" uspelo je da pređe na severnu stranu, gde su se proširili neredi.

Nasilje se širilo, pa je u jednom trenutku bilo nereda na 33 mesta na Kosovu, u kojima je učestvovalo oko 60.000 Albanaca, prema izveštaju Unmika.

U Prizrenu su bile zatvorene sve prodavnice u centru grada, a okupljena masa se prvo obračunala sa vozilima međunarodnih misija, posle čega je usledilo paljenje svih srpskih objekata u gradu - ugostiteljskih, trgovačkih i verskih.

Albanci koji su autobusima i automobilima pristizali iz Drenice zapalili su 17. marta zgradu Opštine u Kosovu Polju, organizovali napad na bolnicu, školu "Sveti Sava" i dvadesetak srpskih kuća. Srpske kuće su spaljivane do temelja, a pored njih i svi pomoćni objekti.

18. marta na Kosovo je stigao tadašnji komandant južnog krila NATO, američki admiral Gregori Džonson, koji je odobrio razmeštanje pojačanja, koja su, u međuvremenu, krenula iz Bosne.

U znak protesta zbog ubistva jednog pripadnika bivše OVK, koga je 17. marta usmrtio policajac Unmika, u Peći su organizovane demonstracije na kojima se okupilo više hiljada ljudi.

Kod nemačke baze Kfora u Prizrenu došlo je do sukoba Albanaca i međunarodnih mirovnih snaga, kada su pokušali da uđu u bazu u kojoj je bilo sklonjeno 58 Srba. Njihov napad odbijen, a demonstranti su tada uništili na desetine vozila Unmika, službena vozila UN, kao i nekoliko privatnih automobila.

 

Prema zvaničnom izveštaju Unmika, koji je UN objavila aprila 2004. godine, 19 osoba je poginulo u martovskim neredima, a nekoliko je ostalo neidentifikovano. Povređene su ukupno 954 osobe, među kojima 61 iz redova Kfora i 65 Unmikovih policajaca. Proterano je više od 4.000 Srba.

U dvodnevnom nasilju Albanaca 35 crkava i manastira, teško je oštećeno ili potpuno uništeno.

Zbog napada na srpske enklave, u gradovima u Srbiji protestovalo je više hiljada ljudi. Istog dana kada je na Kosovu izbilo nasilje, u večernjim satima su, u Beogradu i Nišu, zapaljene džamije, a u Novom Sadu demolirano sedište Islamske zajednice.

- Da nije bilo neodgovornog i senzacionalističkog izveštavanja o događajima 17. i 18. marta, stvari na Kosovu mogle su krenuti sasvim drugim tokom - navodi se izveštaju prištinske kancelarije OEBS-a za slobodu medija, objavljenom dva meseca posle martovskog nasilja.

Posle pogroma iz 2004. godine, Albanci su krenuli sa ubrzanim radom na prenošenju nadležnosti privremenih institucija na Kosovu i Metohiji, započeti su pregovori o konačnom statusu Kosova, nakon čega je usledilo samoproglašavanje nezavisnosti 2008. godine.

 

Dalje etničko čišćenje Kosova i Metohije od Srba, kao glavne prepreke na putu ka nezavisnosti i svealbanskom ujedinjenju. Jedan deo prognanih Srba, čije su kuće i stanovi uništeni, dobili su smeštaj u improvizovanim kolektivnim centrima ili privatno na Kosovu i Metohiji, dok se dobar deo odselio.