Ispovest pripadnika čuvene 63. padobranske brigade: "Bili smo spremni da potučemo Albance, ali nam je naređeno da se povučemo!"

Dejan Ivanović iz Vranja početak NATO agresije na SRJ dočekao je u rezervnom sastavu 63. padobranske brigade iz Niša. Već su zbog bombardovanja bili izmešteni sa aerodroma, kada su početkom aprila otišli na Kosovo i Metohiju, duž granice sa Albanijom.

Sa svojih 27 godina odlazi na zadatak, gde zauzimaju i drže položaj na samoj granici sa Albanijom, na Prokletijama, u reonu Košara.

- Naši zadaci su bili malo drugačiji, ali smo imali odličnu saradnju sa svim ostalim jedinicama Vojske Jugoslavije - .

Najveći heroji, junaci tih borbi i bitaka na granici sa Albanijom, pre svega na Košarama, bili su vojnici na redovnom odsluženju vojnog roka, momci od 18 do 23 godine. Mi u rezervnom sastavu smo bili malo stariji i iskusniji, ali su i mnogi od tih momaka imali iskustva, jer je bilo vojnika iz svih klasa 1998. godine, koji su u proteklih godinu dana bili izloženi konstantnim napadaima albanskih terorista. Ja te momke pamtim samo po dobrim osobinama, visokom moralu, dobroj disciplini, po patriotizmu.

- Bez obzira o kojoj jedinici je reč, da li su to graničari, pripadnici motorizovane brigade, bilo je tu i starijih, rezervista, svi su izuzetni vojnici, ali su na mene najjači utisak ostavili ti momci na redovnom odsluženju vojnog roka. Svakodnevno sam im se divio. Poznato je da su još 1998. godine, držali te linije, bez ikakvog straha, mnogi nisu za vreme odsluženja vojnog roka ni išli na odsustvo, sami su odbijali da idu kući iako ih je sledovalo, jer nisu želeli da ostave svoje drugare, svoje oficire na položajima. Na Košarama su bile svakodnevne borbe, oni su dobro držali te položaje, dobro se borili - seća se Ivanović.

O akcijama svoje nadaleko čuvene 63. padobranske ne govori mnogo, ali su one u praksi podrazumevale da su išli na ona mesta za koja postoji procena da eventualno može da dođe do proboja linije.

- Davali smo podršku svim ostalim vojnim jednicama, imali smo i gubitke, bilo je ranjenih i poginulih. Dosta je bilo ranjenih usled bombardovanja od strane NATO avijacije u sadejstvu sa kopnenim napadima iz Albanije, ali smo se brzo povratili. Kada se VJ povukla sa karaule Košare na rezervni položaj, mi smo tada stigli, kako bismo stabilizovali taj deo položaja. Sam objekat karaula je u tom trenutku u rukama terorista, ali Košare predstavljaju širi pojam i predeo, tako da su položaji VJ bili na svega 500 metara odatle, veoma blizu.

- Samo je objekat zauzet i ništa više od toga, linija je stabilizovana sredinom aprila i do potpisivanja Kumanovskog sporazuma nije pomerana, bila je stabilna, naš zadatak je bio da širom tog položaja, gde je bilo problema, pomažemo i dolazimo u ispomoć. Moja jedinica je bila svesna kolika sila se nalazi sa druge strane granice i napada, a mi smo bili borbena grupa od 50 do 60 ljudi. Sa redovnom vojskom nije nas bilo više od 150 do 200 ljudi u reonu Košara - navodi Ivanović.

Vest da je potpisan Kumanovski sporazum njegovoj jedinici saopštili su oficiri. Osećanja su im bila, kako kaže, pomešana.

- Svima nam je bilo žao i krivo što se sve tako odigralo, jer smo neporaženi morali da se povučemo sa položaja. Negde u svojim glavama, bili smo spremni i za kopnenu ofanzivu NATO trupa i terorista.

Sa druge strane bili smo i malo srećni što ćemo posle toliko vremena videti svoje porodice. Imao sam kod kuće sina od nepunih šest meseci, suprugu. Ali osećanja koja su preovladavala bila su tuga i bes.

Prilikom povlačenja najviše nas je brinulo šta će biti sa Srbima koji ostaju bez naše zaštite, ali smo i dobili informaciju da će se i najveći broj naroda, naročito iz metohijskog dela povući zajedno sa nama, i to privremeno, pa će se vratiti.

Mislili smo da to neće biti trajno, da je to neka međuvarijanta, da mi možda i nećemo napustiti teritoriju KiM, možda ćemo doći do Prištine, jer je bilo reči da će tu ući međunarodne snage UN, verovali smo međunarodnim snagama - dodaje Ivanović.

Ono što je poneo sa Kosova i Metohije su reči jednog monaha u Dečanima. To je ono sa čim živi i što predstavlja njegov celokupan sistem vrednosti.

- Bili smo smešteni pored manastira Dečani, išli smo na liturgije, bili da se poklonimo moštima našeg kralja Stefana Dečanskog. Jedna rečenica prilikom propovedi ostala mi je u sećanju, a to je da Kosovo nije samo parče zemlje, Kosovo je deo neba. Mi smo bili spremni da, dok god to naša država i narod traže, naša komanda, budemo dole na Kosovu i Metohiji.

- Veoma teško sam doživeo kao vojnik izručenje srpskih oficira Hagu, to je nepravda, a kao vojnik mogu samo da kažem sve najbolje o svojim i drugim oficirima VJ koji su ratovali na KiM. Mislim da je to samo politička osveta od strane pojedinih zemalja NATO pakta, srpska vojska je časno obavljala svoj posao. Oni su za mene junaci i pravi oficiri, i sve najbolje o njima mogu da kažem, a njihova jedina greška je bila što su branili i sačuvali svoju zemlju, sačuvali ljudstvo i tehniku. Na kraju je ispalo da mi nismo ni dobili, ali nismo ni izgubili taj rat. NATO trupe su ušle na teritoriju stare Srbije tek kada smo se mi povukli - smatra Ivanović.

Godine koje su usledile, nakon prestanka rata Dejan Ivanović kaže da je doživeo kao izdaju.

- Nije mi bilo prijatno, nije mi bilo dobro, osećao sam se iznevereno. Nadam se da su došla bolja vremena, jer ko ne hrani svoju vojsku, hraniće tuđu, a znamo da nikad Srbija nije bila bez vojske. Ne bih rat poželeo nikada nikom, rat nije dobar. A mi onda, nismo imali mržnju u sebi, išli smo da branimo svoju zemlju, državu, narod i veru.

Kaže da su okupljanja pripadnika njegove jedinice redovna jer, napominje, prijateljstva i veze iz 63. padobranske su za ceo život.

Ivanović je svoju radnu karijeru posvetio sportu. Na Fakultetu za fizičku kulturu u Prištini diplomirao je 1996. godine, a master studije iz oblasti ekonomije završio je 2011. godine. Oženjen je i ima dva sina.