UŽIVO"I sad ću vam reći po prvi put" Vučić otvara dušu pred Srbijom: Porodica, prijatelji, žrtve i politička borba o kojoj do sada nije govorio!

"Kada padate više puta, morate da naučite da svaki put ustanete"

Govoreći o tome koliko su ga porodično vaspitanje i životna iskustva oblikovali, Vučić je istakao da čovek svoja uverenja gradi kroz porodicu, okruženje i znanje, ali da se njegova snaga posebno proverava u trenucima kada mora da donese odluke koje nisu popularne.

 - Valjda svakog čoveka oblikuje i ono što nasledi, što dobije u porodici, onda u svom socijalnom okruženju, a onda kroz učenje stiče dodatna znanja, sopstvena opredeljenja i uverenja. Ali svakako sam nasledio mnogo toga iz porodice i kroz detinjstvo, kao i svako drugi", rekao je Vučić.

O padovima, pritiscima i potrebi da se čovek posle svakog udarca ponovo podigne, Vučić je objasnio da istrajnost nije nešto što se podrazumeva, već sposobnost koja se stiče kroz teška iskustva.

 - Ja sam bezbroj puta govorio kako postoje ljudi koji dožive taj momenat da padaju, pa se ponovo podižu i uzdižu. Ali nije jednostavno kada padate više puta. Samo morate da naučite da svaki put ustanete, podignete se, uzdignete se.

 - I kada ste govorili o odbrani nacionalnih interesa i svega drugog, ljudi u Srbiji ne znaju, a to vam može reći bilo ko kada hoće bez političkih tričarija da govori, dakle i predsednik Tadić i Koštunica i predsednik Nikolić, svako ko bi želeo, koliko je težak proces donošenja odluka. U nekim momentima vam se ponekad opet desi da to bude neprihvaćeno i da bude bezbroj kritika, mnogo nerazumevanja, iako drugačiju odluku niste ni mogli da donesete.

 - I niti želim da se žalim, ni da kukam, jer planiram da vodim Vladu Srbije. Biće još mnogo takvih odluka, potrebna je odlučnost, potrebna je hrabrost, potrebna je želja i strast da to radite. Uz sve to, ono što nam jeste nedostajalo, to je da češće i više slušamo ljude. I zato sam u ovoj kampanji obilazio ljude, trudio se da ih čujem, čak i kada mi se činilo da nešto nema previše smisla. Onda bih posle razmišljao i došao do zaključka da možda ja nisam sasvim pravilno, ispravno, fer odgovorio nekome i tako dalje.

 - Ali što se tiče te borbe, da, verujem da svako od nas voli Srbiju. I sinoć sam u Lazarevcu rekao nešto što je onako pomalo, pomalo pogrešno. Rekao sam preksinoć, kad li već, rekao sam: „Mi volimo Srbiju, oni ne vole Srbiju“, a i oni vole Srbiju. I siguran sam da svi ljudi u ovoj zemlji, ili 99% ljudi u ovoj zemlji, vole Srbiju. Ali je važno pitanje ko može Srbiju da učini uspešnom. I zato sam uvek govorio, i neću vam oduzimati više vremena, da je izbor rukovodstva jedne zemlje od presudnog značaja.

 -I ako pogledate Emirate, Emirati su bili neuporedivo manje razvijeni od Libije. Otac šeika Muhameda bin Zajeda Al Nahijana, naš stari bin Zajed, došavši na emiratsko tlo, poljubio je emiratsku zemlju i rekao, nadam se, to je bilo 1974. godine, dakle pre 52 godine, i tada je rekao: „Za 40 godina se nadam da će moja zemlja ličiti na Libiju od danas.“ Pogledajte danas kako izgledaju i Dubai i Abu Dabi... Pogledajte kako, zahvaljujući lošem rukovodstvu nekada, a danas, verujem, dobrom rukovodstvu, izgleda zemlja koja ima pet puta više nafte od Libije.

Dakle, ljudi misle da je sve bogom dano, da je sve podrazumevajuće. Takva vam je priča o dinaru...

O vrednosti dinara

 - Ljudi misle da je dinar zauvek dat, da je to nešto što je podrazumevajuće, jer ova deca se ne sećaju, ili jedva da su se rodila, kada je neki Šoškić bio guverner i kad, pre nego što krenete na posao ili dete da odvedete u školu, prvo pogledate koji je kurs dinara, pa tek onda koja je vremenska prognoza. Ljudi ne veruju. Ovih prvih 14 godina u srpskoj istoriji imamo stabilnu nacionalnu valutu, stabilan kurs. To je prvi put u našoj istoriji, nikada to nije bio slučaj ranije. I zato ljudi misle da je to jednom zauvek dato i da se to neće menjati nagore. Hoće. Pogrešne odluke u politici skupo se plaćaju. Plaćali smo ih na mnogo načina, i od 2000. do 2012. godine i devedesetih godina, mnogo, mnogo pogrešnih odluka, mnogo neracionalnih odluka, nedovoljno truda, nedovoljno marljivosti.

 - I vraćam se na ono što ste vi rekli: i znanje, ali i obrazovanje, ali mnogo više od svega toga, marljivost i posvećenost u obavljanju poslova pomažu vam da donosite najbolje odluke, ma koliko teške bile, jer se na kraju one pokažu isplativim za građane Srbije i za narod u Srbiji.

O ceni borbe za državu, po sopstveni život i sopstvenu porodice.

 - Zato što, reći ću vam jednu stvar: ako imate principe i ideje, onda za te principe i ideje morate da platite cenu. Onda to i nisu baš neki principi i neke ideje ako niste spremni da platite cenu. I ta cena, ta cena neretko je visoka. I ja, hm, izbegavam da, recimo, pred malim dečakom, nije više ni beba ni dete, ima devet godina, pred Vukanom izbegavam da govorim o tome. I on... I naravno da znam i šta čuje u školi, i naravno da znam šta mu svi govore, ali nekako i on se skloni od toga. Ja pokušavam, koliko je moguće, da ga sklonim. I znam da ne uspevam. O ovim starijima da ne govorim, koji su bili toliko puta povređivani. To kroz šta mi je majka prošla samo u poslednjih godinu, dve dana, da ne pričam sve vreme. Nadam se da, nadam se da sam uspeo da učinim nešto da druge majke u Srbiji ne prolaze na takav način kao što je moja majka prošla.

 - I nikada to nismo radili našim političkim protivnicima. Ali dobro, to je... Kada nemate drugu argumentaciju, onda morate to da radite. I za pametne ljude, da nije toliko mržnje prosipano sa N1, Nova S, Danasa, Radara, Insajdera, svih mogućih njihovih medija, iracionalne mržnje, mnogo neistina, mnogo laži, mnogo svega, dakle, stvari bi bile drugačije. I to je neko sve plaćao. I to je mnogo plaćao. I mislim da smo danas dobili podatke prve koliko košta jedan dan na mrežama da bi imali dominaciju u laži i izmišljotinama. To je preko milion evra dnevno. To su neverovatne stvari. To je... Samo da se pitate, samo da se pitate ko to da plaća. A to postoji uvek.

O "spontanim" protestima

 - Kad čujete priču o spontanim protestima samo se okrenite na drugu stranu i razmislite ko stoji iza toga, jer to u politici ne postoji. To su stvari koje sam naučio sa 25 godina: ništa slično u politici ne postoji, ne postoji u životu ništa slično, u politici ponajmanje. Dakle, ja se sećam kada sam studirao na Pravnom fakultetu, pa jeste, studenti uvek misle: mi smo budućnost, sve pripada nama. I bez obzira na to što nismo imali dovoljno znanja, najveći broj mojih kolega, drugara, drugarica i svih drugih išao je na te demonstracije. Zanimljivo je, tada su držali te kružoke demonstracija na Terazijama, Bane Lečić, Žarko Jokanović. Nisam siguran za Baneta Lečića, znam sigurno, ali mislim da čak i Žarko Jokanović danas bi glasao za nas. Dakle, svako, što bi i Čerčil i mnogi drugi rekli: u mladosti nije bio buntovnik i levičar, ali nema pameti onaj koji je to ostao pod stare dane.

Tako da ja mislim da je strašno važno da kažem da sam ja, nažalost ili na sreću, i u tim godinama bio nekako star mali i nikada nisam, nikada nisam voleo tu vrstu politike. I možda zato što sam kao dečak mnogo vremena provodio na stadionu, mene ta vrsta atmosfere, karnevalske, nije posebno uzbuđivala i privlačila, jer sam to već doživeo na mnogo višem nivou.

Iskustva sa tribine i sportski rivalitet u mladosti

Interesantan deo vaše mladosti: bili ste jedan od najboljih studenata, a sa druge strane, privlačila vas je tribina.

 - Pa ja sam, u stvari, da vam objasnim kako je to bilo, ja sam bio kao balavac, prvi put sam pobegao iz škole, 12 godina sam imao, 1982. godina je bila, i tad sam već krenuo i na Zvezda – Cibona i Zvezda – Barselona. Međutim, na Zvezda – Cibona mi smo vikali: „Mrzim Cibonu“, a to u to vreme nije bilo dozvoljeno. I neki policajac, Avram, legendarni policajac, gledao je mene. Ja sam valjda iz petnih žila vikao: „Mrzim Cibonu“, pošto mislim, balavac od 35 kila, otprilike 40, teško da sam imao više sa 12 godina, koji vrišti, skiči tamo nešto: „Mrzim Cibonu“ i tako dalje. I on me izvede i lupi mi šamar. Ja sam ga gledao besno, on je imao jedno tri-četiri puta više kila nego ja, onako ćelav je bio, brčiće je imao, jak, sposoban čovek, to mu je bio posao, čuvao je javni red i mir, pratio te klince, ko se u koga razvija, i tako su radili ljudi. Ja sam ga gledao očima prepunim besa, gneva, jeda, ne znam ni ja čega, šta sam uradio, samo sam vikao: „Mrzim Cibonu“, ništa više. I onda sam tako išao na tribinu dugo, dugo, dugo, svuda po bivšoj Jugoslaviji.

Interesantan deo vaše mladosti: bili ste jedan od najboljih studenata, a sa druge strane, privlačila vas je tribina.

Pa ja sam, u stvari, da vam objasnim kako je to bilo, ja sam bio kao balavac, prvi put sam pobegao iz škole, 12 godina sam imao, 1982. godina je bila, i tad sam već krenuo i na Zvezda – Cibona i Zvezda – Barselona. Međutim, na Zvezda – Cibona mi smo vikali: „Mrzim Cibonu“, a to u to vreme nije bilo dozvoljeno. I neki policajac, Avram, legendarni policajac, gledao je mene. Ja sam valjda iz petnih žila vikao: „Mrzim Cibonu“, pošto mislim, balavac od 35 kila, otprilike 40, teško da sam imao više sa 12 godina, koji vrišti, skiči tamo nešto: „Mrzim Cibonu“ i tako dalje. I on me izvede i lupi mi šamar. Ja sam ga gledao besno, on je imao jedno tri-četiri puta više kila nego ja, onako ćelav je bio, brčiće je imao, jak, sposoban čovek, to mu je bio posao, čuvao je javni red i mir, pratio te klince, ko se u koga razvija, i tako su radili ljudi. Ja sam ga gledao očima prepunim besa, gneva, jeda, ne znam ni ja čega, šta sam uradio, samo sam vikao: „Mrzim Cibonu“, ništa više. I onda sam tako išao na tribinu dugo, dugo, dugo, svuda po bivšoj Jugoslaviji.

Šta vas je ta tribina naučila?

Šta vas je ta tribina naučila? Tu ste videli različite profile i ponašanje mase.

 - Pa naučio sam jednu stvar, samo nisam voleo... Tu su bili ljudi uglavnom hrabriji od mene, i ja nisam bio posebne fizičke snage, nisam baš bio kukavica, ali to je dovoljno da na taj način kažem: voleo sam i danas volim i taj klub.

 Tu ste videli različite profile i ponašanje mase, upitala je voditeljka.

 - Pa naučio sam jednu stvar, samo nisam voleo... Tu su bili ljudi uglavnom hrabriji od mene, i ja nisam bio posebne fizičke snage, nisam baš bio kukavica, ali to je dovoljno da na taj način kažem: voleo sam i danas volim i taj klub.

 - Ali sam tu naučio i šta je pravo prijateljstvo. I sećam se, jedanput kad smo išli, u Vinkovcima su nas sačekali Dinamovi, kao i Dukovi navijači, i moj drug Ljubomir Stanković, legenda, on me odveo na stadion, on je četiri godine stariji od mene, Krle, čuveni. Da li je popio flašu piva više ili nešto, i onda je izašao u Vinkovce napolje, ne razumevajući da smo išli na utakmicu Zvezda – Željo u Sarajevu, kup utakmica, neka bezveze utakmica, samo gubidani su tad išli na to. Nas tridesetak iz Beograda, ne više, a njih je bilo ne manje od 100, 120 na stanici. I oni su kamenice potegli i oborili ga tamo na peron. On inače nije bio u fizički najboljem stanju, dakle, i ja sad gledam sve ove njegove drugove, neće niko da rizikuje ništa, i tako mršav, nikakav, ja sam izašao, nekako ga dovukao do voza i ubacio ga unutra. I tad mi je on rekao jednu rečenicu, verujem da se seća, kaže: „Znaš, od svih ovih velikih što se trse svaki dan, ja bih ostao ovde i nikad se ne bih izvukao, a od tebe, mali, takvog žgoljavog, mršavog i nikakvog, da to očekujem, nisam, tako da, zapamtiću to i hvala ti.“ I uvek je to poštovao, i tako da naučite da se snalazite u teškim situacijama, u situacijama koje nisu jednostavne, naučite da primate udarce, da zadajete.

 - Ono što nisam voleo, to je bilo kad smo išli u Maksimir. Jedan od mojih drugara, i danas ga znam, vodi neke restorane, kafane, bio je mnogo, mnogo jači od mene u to vreme, i jednog od Dinamovih navijača koji su nas isto u Vinkovcima sačekali, jer smo ga oborili na zemlju ili ne znam šta, on je krenuo da ga udari, a ja sam ga uhvatio za ruku nekim kaišem, s lancem, ne znam čim, i rekao: „Nemoj, kad te molim“, već je momak dole ležao, prilično teško povređen, još ti time po licu da ga udariš. I onda sam video kako su se svi naljutili na mene: „Šta ti, šta ti, šta ti ovo?“ Jao, rekoh, samo nisam hteo da pripadam nikada čoporu, i posebno ne da se iživljavam na onome ko leži na zemlji. To nikada nisam voleo. Ljudi koji se iživljavaju nad nekim ko leži na zemlji, to nisu ljudi, to je uvek samo čopor hijena.

 - To su, recimo, sitnice koje sam naučio, a možda i nisu sitnice. A na fakultetu sam im se suprotstavljao, iako uopšte nisam bio za Miloševića, nisam se bavio politikom, bio sam klinac, ali nisu me privlačile te građanske opcije...

Nadao sam se da budem advokat

Nadao sam se da budem advokat. To je moja želja bila i majka mi je kupovala knjige, pa čitaj svašta: od Filota, File, od Veljka Guberinića, od svih mogućih. Uči, čitaj, uči, čitaj, sve. Tako da sam se spremao. To mi je bio san. A onda se sve ispostavilo, pa je tamo '93. krenulo nekim drugim tokom.

O politici

- Godine 1993., to je bilo... Držali su neku tribinu u Bloku 61, pokojni Mirko Vujčić i Draško Marković, dobar drug moj. Draško je umeo da govori, možda mu je... Nikad se on neće naljutiti, on je divan čovek i veliki drug, mangup beogradski. Sa tribine isto. I jedan od, ja mislim, neće njegova Nataša da se naljuti, ali u to vreme je bio jedan od najtraženijih, najpoželjnijih muškaraca, kako vi to žene kažete, dakle, u to vreme. I oni su organizovali tribinu u Bloku 61 i meni nije bilo teško, video sam negde plakat u Bloku 45, gde sam živeo, i ajde da odem ja na tu tribinu. Javio sam se tu da postavim pitanje njima oko Vens-Ovenovog plana i onda sam video da su obojica znali manje o tom planu nego ja, koji se nisam bavio politikom. Oni su to snimali onim VHS kamerama, čudima. Onda je to pogledao Saša Đorđević i Dragan Todorović u Gradskom odboru Beograd, pa su me onda pozvali i eto, tako je to otprilike krenulo. I mislim da su Šešelju u to vreme... Poslali su me na Radio Indeks, da idem u neku emisiju, i tamo sam bio sa Aleksandrom Čotrićem, baš kod Ksenije u emisiji, i onda je, ja mislim, Mira Bobić javila Šešelju: „Imaš nekog malog koji nije glup.“ Valjda nije bio glup uopšte, naprotiv, u nekoj radio-emisiji, i onda me je Šešelj pozvao da me upozna. Tako sam ga upoznao.

Suprotstavljanje Šešelju

 - Stalno...Što ne znači da sam uvek bio u pravu. I ja sam se, sećam se toga, sa 25 godina, i brat i ja smo teško podneli pad Krajine, mnogo teško. I te večeri smo tražili da se ide na ulice, a on je govorio: „I šta time dobijamo?“ I da vam iskreno kažem, sa ovom pameću danas, i ja bih isto rekao. Ali šta ćete, mladost, buntovnički duh, pomislite da ćete da promenite svet i da ćete ne znam šta da uradite, žao vam vašeg naroda kojeg vidite da se muči i u kolonama dolazi. I onda smo se preorijentisali, nosili smo pomoć našim ljudima, od hrane, odeće, obuće, svega drugog. Ali da, bile su to, onako, žestoke svađe. Ali i to govori, kad kažem žestoke svađe, svađe koje su se ticale borbe za interes našeg naroda, ništa više od toga. Nismo imali tu vrstu, ne znam, ličnih sukoba.

1998. godine, sa samo 28 godina, vi postajete ministar informisanjam, rekla je voditeljka.

 -Ali moram da naglasim gledaocima da je ta 1998. godina možda jedna od najtežih u vidu medijskog linča po državi, tadašnjoj državi Jugoslaviji.

-Morate da se setite kako je to sve krenulo.Ne samo oko Kosova. Ima tu i uvod. Godine 1996–1997, vi vidite, dakle, prošao je Dejton, tada je Voren Kristofer hvalio Miloševića u dve rečenice, ali je duboka američka država nastavila da ga ruši. Dakle, završeno je to u Bosni i Hercegovini, mi smo... Gotovo je bilo sa Krajinom. I tada kreće žestok pritisak spolja da se kompletna politika Srbije promeni...

Cepanje Jugoslavije

 - Ono na čemu je Zapad stajao, to je cepanje Jugoslavije i ponovna fragmentacija srpskog naroda, koja se nije dogodila još od Prvog svetskog rata, otkad je kralj Aleksandar Ujedinitelj uspeo da najveći deo teritorija na kojima su Srbi živeli, dajući slobodu i Hrvatima i Slovencima i, ne znam, daleko okupacijom, dakle, stavljajući ih na stranu sila pobednica, iako su bili na strani Austrougarske i Nemačke tokom Prvog svetskog rata. Dakle, to je prvi put da se Srbi ponovo razdvajaju u više država. I bilo je potrebno da se stavi pečat na to, da se skloni Milošević, da se kaže da je Srbija i da su Srbi krivi za sve i da se onda okrene novi list. I tada kreće ogromna podrška nevladinom sektoru, takozvanim nezavisnim medijima. Sećate se te besmislene sintagme „nezavisni mediji“, direktno plaćeni od strane ambasada i nevladinog sektora spolja, i sve to što je od njih plaćeno nazivano je nezavisnim, a bilo je nezavisno samo od svoje države.

O blokaderskim glasilima

 - Vidite, tek sad, koliko godina kasnije, otkriva se kako je nastajao otpor, ogromna inspiracija. Jeste, ali ih sada niko ne naziva N1 i Novu S nezavisnim medijima, zato što svi znamo i da su kriminalni mediji i da su, ne samo kriminalni, već da su direktna produžena ruka stranih obaveštajnih agencija. I niko se, čak ni oni, ne usuđuju, ja mislim, da za sebe kažu da su nezavisni. Prosto, bezveze je i smešno je. Ali u to vreme nije bilo smešno. Pa ulaganja u B92 i u sve drugo. I '96–'97. donose značajne naznake da bi u Srbiji mogle stvari da se menjaju u budućnosti, posebno kroz pobedu takozvanih građanskih opcija, gde su nacionalne opcije, poput radikala i svih drugih, smetale.

O davnim izborima

 - Međutim, na predsedničkim izborima, tu i protiv Lilića i protiv Milutinovića, videlo se da Srbija misli nešto drugačije, ali tu su ljudi glasali za vlast i opoziciju, a ne samo za programe. I to je inače uvek greška, jer se ljudi lično vezuju, ad personam vezuju, i na taj način su glasali. I uvek je to pogrešno.

I tada je Vojislav doneo odluku da uđe u vladu sa Miloševićem, ne zbog toga što je mislio da će mu to nešto doneti, naprotiv, od najomiljenijeg postao je jedan od najomraženijih, ali je to bila njegova dužnost da pomogne, jer je znao šta sledi na Kosovu. Dve godine sam bio ministar u gotovo nemogućim uslovima, i uz—

„'98, '99?“, upitala je voditeljka.

Jeste, '98, '99, ali već 2000. smo bili ništa, ali... I svi su tad insistirali, donosili, trudio sam se da taj zakon o informisanju ne bude najgori na svetu. Svakako je bio loš, nikada ga ne bih ponovo doneo, ali se branila država. Ja sam tada išao na Kosovo i Metohiju bezbroj puta. Jedanput nam je stao automobil, i to je bio Boško Drobnjak, pokojni, sa mnom, on je bio pokrajinski sekretar za informisanje, jedan strašno pametan čovek. I stali smo nedaleko od sela Zrze, to je između Prizrena i Đakovice.

„To je na onim putevima gde UČK uveliko...“, dodala je voditeljka.

 - Sad ćete da čujete. Bili smo na putu i, kako nam je stao automobil, bili smo u pratnji jednog policijskog stojadina. Stao je automobil, pukla je guma. I izlazimo iz kola da šetamo. Nećete verovati, iz žita samo vidite njih trojicu naoružanih automatskim puškama na 80, 90, 100 metara, ne mogu tačno da procenim, i kako se polako udaljavaju. Ja vidim da su se policajci pomalo uspaničili, uzeli automatske puške, legli dole i viču nama. Ja i dalje ništa ne razumem, stojim, gledam, otprilike, šta je. A onda smo to isto videli i u Dečanima, jer su oni bukvalno vladali tim prostorom, osim kada policija direktno uđe. I to je bilo, sve što se događalo je bilo, rekao bih, neizbežno.

 - I onda 2000. gledate kako, uz ogromnu podršku spolja, neki dolaze na vlast, i bila je razumljiva potreba naroda. Narod je želeo otvoreniji odnos sa svetom, želeo je da nema vize ka Evropi, želeli su ljudi, mislili su da žive slobodnije. A rezultate, kada pogledate, to su bili najgori rezultati u istoriji. Čak se i Milošević, koji se, mislim, nije dovoljno bavio ekonomijom, ne zato što je nije razumeo, razumeo je, ali se nije dovoljno bavio, makar na silu čuvao Dragana Tomića, Simpo, držao nekako Jugopetrol, držao nekako Jumko, držao nekako te firme, da mogu da isplaćuju kakve-takve, loše, male, ali kakve-takve plate. Onda su došli neki drugi, privatizovali sve, raskrčmili sve, ali nije problem što su privatizovali sve, ja volim privatizaciju, privatnu svojinu, nego su sve opljačkali. Vi ovde sad, vi ovde kod vas u okolini, nema više nijednog bioskopa, da idete na drugu stranu, nema nigde, nema nigde bioskopa, nema nigde ničega, a da znate šta su s tim uradili. Nemam ništa protiv, evo, privatizovao si bioskop, napravio si hotel. Ne, nisi napravio ništa. Nisi napravio ništa i nigde. Samo si opljačkao, uzeo pare i podelio sa političarima, otpustio ljude i ništa drugo. Naveo sam vam najbenigniji primer, o fabrikama, o velikim kompleksima, o svemu drugom da i ne govorim. Petsto pedeset hiljada ljudi je ostalo bez posla. Ostali smo bez Crne Gore. Doveli se u situaciju da Kosovo samo proglasi svoju nezavisnost. Ćutali na sve to, svađali se, jedan ode u Rumuniju, drugi ide pred ambasade kao da će to nešto da reši, bez plana, bez odgovora, bez ičega. I onda je narod izabrao nešto drugačije.

Ovo sam vam sve ispričao da bi ljudi razumeli koliko sam se pripremao za sve to. Spremao se i za nešto što sam znao da će da se dogodi. I sad ću vam reći po prvi put.

O izdaji srpskih generala

Ali vi ste mi jednu stvar rekli,, na to želim da vas vratim, na sramne godine izdaje onih koji su na prvoj liniji fronta branili srpski narod.Predaja srpskih generala, srpskih oficira... pitala je voditeljka.

 - Zato što su oni rekli: „Teško je, odvratno je ovo što radimo, pa moramo.“ Ne, nego su oni to sladostrasno branili, oni su nama objašnjavali, oni su nama objašnjavali da je to pravda. A pravde nije bilo. Ljudi zaboravljaju na jednu stvar: Gotovina je osuđen. Gotovina je osuđen, govorim o njemu kao najeksponiranijem, dakle. Osuđen je na kaznu zatvora. Teško, 25–26 godina osuđen na kaznu zatvora. Njemu je presuda u drugom stepenu preinačena na oslobađajuću. Isti je slučaj sa Naserom Orićem, sa svakim. Nigde pravde za srpske žrtve nije bilo. Haški tribunal nikakvu pravdu nikome nije doneo, ni nama Srbima, niti bilo kome drugom.

Trebalo je da uhapsim Šešelja, Radetu... po obavezujućem nalogu Haškog tribunala, nisam to učinio. Dakle, bilo je moguće. Imao sam sudbeni, obavezujući nalog. Ja nisam dozvolio da se to uradi u našoj zemlji. Ne zbog toga što imam bilo kakav privatni odnos, lični odnos ili bilo šta. Ne. Već zbog toga što bih postideo i posramio svoju državu. Osećao bih se kao najgori bednik i osećao bih se kao neko ko ne predstavlja stvarno svoju zemlju i svoju državu.

Uvek tražiti milion razloga da oni koji su građanisti postanu vlast

 - Zašto sam vam ovo sve ispričao malo duže, iako mislim da je važnije ono o čemu bih da govorim u budućnosti? Vidite, ja sam se pripremao za sve to i znao sam da Beograd, centar Beograda, kao i centar Novog Sada, ne može da trpi nacionalno opredeljene lidere, da će uvek tražiti milion razloga da oni koji su građanisti postanu vlast u Srbiji i da ne postoji stvar koju neće uraditi da se to dogodi. Dakle, od 2014, od Zakona o radu, do 2026, ja sam svake godine po osam do deset meseci bio izložen najtežim mogućim protestima. Je l' se sećate krvave košulje, „Protiv nas Srbija, protiv nasilja“, „1 od 5 miliona“, ovakvih, onakvih, hiljade raznih čuda, pokreta, patke jedne, druge, ne znam ni ja šta sve.

-Bunili su se protiv Beograda na vodi. Bunili su se protiv Slavije i fontane na Slaviji, a danas im je ta fontana na Slaviji omiljeno mesto za okupljanje. Da ja nisam promenio lice Beograda, kao i lice Srbije, oni ne bi imali gde da se okupljaju. Okupljaju se na Savskom trgu, koji smo mi napravili, i lično sam učestvovao sa idejom da se uradi spomenik Stefanu Nemanji. Doveli smo Ruka Višnjikova, jednog od najvećih vajara, skulptora današnjice, da napravi onakav veličanstveni spomenik Stefanu Nemanji, pa se tamo okupljaju, pa na Slaviji, oko te fontane. Deset godina je prošlo. Zaboravili smo to svi. Deset godina je prošlo otkad smo postavili tu fontanu. Rekli su: „Prelivaće, nikad neće moći da radi, saobraćaj će, ne znam šta da uradi pod zemljom da uništi tu fontanu.“ Deset godina ta fontana radi, prelepa je, i oni se okupljaju baš oko te fontane. I najviše vole da se okupljaju oko te fontane. I zamislite, ubacivali su deterdžent u fontanu, želeći da je unište, protestovali protiv toga. Protestovali protiv Beograda na vodi. Danas idu mnogo češće u Beograd na vodi nego što idem ja.

-Uvek će nešto da izmisle. Narandžasta voda, tuširaćemo se narandžastom vodom, možeš misliti. Ali takvih potpuno idiotskih izjava smo se naslušali koliko god hoćete. I kada ste upitali, video sam i neke studentkinje: „Zašto perete?“ Pa neću da perem kosu narandžastom vodom. I sad se pitate o čemu je ovde reč. Ali šta da radite? Što je nivo znanja i obrazovanja niži, to ljudi imaju bolje mišljenje o sebi i veruju da znaju više, i ubeđivaće vas da su u pravu.

 -Ali zašto sam ovo rekao? Išao sam sa Er Srbijom u Njujork na samit Ujedinjenih nacija, koji imaju svakog septembra, redovno godišnje zasedanje. Taj avion je možda godinu dana pre toga počeo da radi tu liniju za Njujork. Sav svoj politički autoritet tadašnji ambasador Kajl Skot i mnogi drugi mnogo su pomagali, dakle, ali radili smo danonoćno da obezbedimo tu liniju, iako smo znali da će u početku da donosi gubitke. I sad je to jedna od najprofitabilnijih linija Er Srbije. Borili smo se za nju, uradili sve to.

 - I neki momak je ušao u biznis-klasu. Išao sam biznis-klasom, momak je bio u biznis-klasi, onako, vidiš ga da te mrzi, ne podnosi te, gleda te onako: „Šta ću ja?“ Ja sad vidim, mlad čovek, ima 24, 25 godina, ne priliči mi da pokušavam bilo šta fizički da rešavam, ne smem da se svađam, ne smem da se prepirem. I ja u jednom trenutku ga pitam: „Sine, izlazimo mi tamo na JFK?“ Ja ga pitam: „Sine, a šta sam ti to toliko loše u životu uradio?“ „Uh, ne bih da razgovaram sa vama.“ „Okej, hvala. Nego, drago mi je samo i srećan sam što bi da se voziš avionom i linijom koju sam ti ja obezbedio, nije neko drugi. I hvala ti na tome.“ On me pogleda, samo kaže: „Doviđenja“, i ode. I kod mene, ja sam bio toliko srećan što sam mu to rekao, samo tu sitnicu, a bio sam srećan što znam da on to zna i bez toga što sam mu ja rekao.

 Ekonomski izazovi Srbije i mere od 2012. do 2018. godine

  - Ja ću vam reći kako je to izgledalo. Izgledalo je malo gore od toga, hoću da ljudi znaju. Recimo, 2012. godine, u maju, javni dug je svega 53%. Svega. Danas je manje od toga, 53% našeg BDP-a. Međutim, to je lažna slika javnog duga, bio je mnogo veći. Da vam objasnim zašto: ulazim u Vladu, ja kao prvi potpredsednik Vlade, i dolazi Dinkić kod mene i kaže: „Ja moram da idem na tržište hartija od vrednosti, moramo da uzmemo tri milijarde odmah, zato što nemamo da isplatimo penzije.“ Čekaj, kako nemamo da isplatimo penzije? Nema. Prazna kasa, ostalo je 70 miliona evra. A nama je samo za penzije u tom trenutku bilo potrebno 360 miliona evra. Prazna kasa! Bankrotirala država? Ne postoji država. I javni dug, naravno, počinje da raste. Raste, bukvalno, kako bi rekli u Americi, „skywalking“ — dakle, u nebesa ode.

 - I postajem predsednik Vlade, i svako jutro mali Krstić, pametan dečak koji je bio, dolazi kod mene iz Niša. Je li Krstić? Jeste. Mladi momak, sad me ubijte. Lazar Krstić, ja mislim, jeste. Ulazi kod mene svako jutro u pola sedam u kancelariju: „Šefe, mi moramo da smanjujemo plate i penzije, imaćemo najgore stanje javnih finansija, bankrotiraćemo“ i tako dalje. I ja dva meseca krčkam tu odluku, krčkam tu odluku, gledam šta ću i kako ću. Razgovaram sa MMF-om, s ljudima iz Svetske banke, oni mi kažu: „Moraš da uradiš to što je Koreja uradila od 1991. do 1993. godine, i evo, sad su jedne od najuspešnijih zemalja sveta.“ Pogledao sam, sagledavao to šta je Južna Koreja radila, šta je Seul uradio, i onda sam doneo odluku da idem u to. Šta da radim? Politički rizik, ali hoću zemlju da izlečim.

 - I sećam se ja tad i razgovora sa Dačićem i pokojnim Pavlom, i sa mojim roditeljima, jer moji roditelji su imali visoku penziju. Mi smo smanjili za 40% penzionere, 60% siromašnijih penzionera nismo dirali. Ali moji penzioneri, moji roditelji su, kao bogatiji penzioneri, bili na udaru mera. Ja sam imao razgovore sa njima koji nisu bili laki. Oni kažu: „Ali ja sam to zaradio.“ Ja kažem: „Ma, zaradio si, ali nema para.“ Ne vredi. Možeš da mi kažeš da si uradio šta god hoćeš, nema. Ne postoje te pare. Ne postoji penzioni fond. Sve je pojedeno, ne postoji ništa. Sve su opljačkali, sve je uništeno. Ne postoji bukvalno ništa. Nemamo čime da ti isplatimo. „Ma šta mene briga, ja sam to zaradio.“ Možeš ti meni sto puta da kažeš: „Šta mene briga“, dragi oče. Sto puta možeš da mi kažeš, kad nema prebijene pare. Nigde nema prebijene pare.

 - I onda smo krenuli da lečimo državu. Teške su bile 2015, 2016. i 2017. godina, a onda već od 2018. počinju da se vide rezultati mera. I danas se vide. Zato smo mi pretekli i Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu i toliko smo ispred Severne Makedonije. Zato. Zbog tih teških mera tada.

Kako ste zadržali poverenje tih ljudi? Vama su ljudi verovali. Vi smanjujete penzije, oni vam veruju, upitala je voditeljka

-Pa neki jesu, neki nisu. Ali, ali, ali većina jeste. Zato što su ljudi videli strast i želju i razumeli su u kakvoj se situaciji nalazimo. Kao što danas, zbog boljeg života, svi smo postali pomalo razmaženi i ljudi veruju da je to, da je to zauvek dato. Nije. Jednom grešku napravimo, skupo ćemo to da plaćamo. Decenijama. Ne godinu ili dve. I to je samo nešto što hoću ljudima da kažem. I ja zato sada, kad razmišljam o tome šta bih kao predsednik Vlade uradio, ja sam računao sa Ivicom Kojićem, koji mi je jedan od najmarljivijih saradnika, dakle, kanalizacija, vodosnabdevanje, sve u zdravstvu, sve u školstvu što planiramo, bez povećanja plata i penzija. Pričam samo o onome što moramo u grubim radovima da uradimo.

-Dakle, energetika, koja je najskuplja, to je 50 milijardi, to vam je polovina bruto domaćeg proizvoda. To su toliko veliki novci i to morate da obezbedite u narednih pet godina. U narednih pet godina. Samo za to što su ekstra, odnosno dodatna ulaganja. Jer vaš budžet za obrazovanje, prosvetu je uvek — morate računati budžet Ministarstva za javna ulaganja — uvek negde oko 87, 88% plate. A mi moramo da povećavamo izdatke i troškove za održavanje škola, i seoskih i gradskih, ulaganje u objekte, ulaganje u opremu, nastavna sredstva, sve drugo. Dakle, morate to da radite sa zdravstvom, kad imate bezbroj problema sa Somborskom bolnicom, Zrenjaninskom bolnicom, Smederevskom, Požarevačkom, Borskom, Zaječarskom, dakle, gde god.

Tri milijarde ste najavili samo za to, rekla je voditeljla.

-A to je bez opreme. Zato vam kažem, računajte dve milijarde. Dve milijarde samo za to. Evra. Samo za to. I to vam je bez toga da pričamo o onkološkoj klinici koju ćemo morati da gradimo, jer nam ogroman broj ljudi umire od raka i moraćemo ranije da ga prepoznajemo i preventivno da radimo.

O platama

 - Samo sagledajte sledeću stvar. Jeste, dobili smo nacionalnu kompaniju, čiji nam je značaj pokazala i situacija tokom korone, kada nas je ta nacionalna kompanija spasavala. Samo pogledajte jednu stvar: 2014. i 2015. godine Crna Gora je imala prosečnu platu od 490 evra, a Srbija 330 evra. To je 50 odsto više. Danas Srbija ima oko 1.045, 1.050 evra, a u decembru će biti mnogo više od toga. Dakle, Crna Gora ima 1.030 evra. Mi smo danas ispred njih, a oni su tada bili 50 odsto ispred nas. U to vreme, kada smo mi imali 330 evra, Hrvatska je imala gotovo tri puta veću platu, odnosno 2,6 do 2,7 puta veća primanja. A danas Hrvatska ima prosečno veću platu za 40,4 do 45 odsto, dok je tada ta razlika bila 270 odsto. Samo hoću da vam kažem kako se ta razlika smanjuje, i u relativnim, pa čak i u apsolutnim brojevima, što je posebno zanimljivo. Jer je tada razlika između hrvatske i srpske plate bila veća od 550 evra, a danas je manja od toga.

Poplave u Obrenovcu 2014. godine

 -Jer sam ja bio, kao neiskusni predsednik Vlade, željan da pokažem koliko mi je stalo da pomognem na svakom mestu. I sećam se, išao sam u Obrenovac kičancem, da vidim, da se sam uverim koliko je teško da nekoga pokupimo. I neki mi momak, posle čujem da je bio odbornik Demokratske stranke, nisam znao, kaže: „Došao si dovde samo da bi se slikao.“ Verujte mi da mi to tada stvarno nije palo ni na pamet. Ali su ljudi, valjda, polazili od sebe. I sad vam kažem, toliko godina posle, da bukvalno ništa nije bilo namešteno. Trudili smo se da pomognemo, ne možete da očistite, ne možete da stignete. Smrznuo sam se tada...

Pitanje voditeljke: Koliko vam je onda to iskustvo pomoglo da, eto, šest godina kasnije, naša država među prvima najefikasnije reaguje na pandemiju?

 - Ja sam znao da je moj zadatak tada da zaštitim živote građana Srbije. Ako sam jednog čoveka zaštitio, a svojim radom, danonoćnim, zaštitio sam, siguran sam, hiljade ljudi koji ne bi imali ni vakcine ni respiratore, niti bilo šta drugo. I ljudima danas izgleda da bi lako preživeli. Mnogi od nas ne bismo preživeli da se nismo vakcinisali i da nismo imali respiratore, koji nekima nisu sačuvali živote, a mnogima jesu. I to sam radio bukvalno danonoćno, borio se. Znate, mi kupimo nešto i roba krene prema nama. Krenu brodovi, krenu avioni. Oni vrate avion s pola puta na drugu destinaciju, neko je platio više. Ja kažem: „Ali, ljudi, mi smo već ovo platili.“ Kažu: „Nema problema, mi ćemo da vam vratimo pare, evo vam pare odmah, dobili smo veću cenu.“ Znači, nije vredelo čak ni kad avansno platite. Bukvalno je to bilo vreme Robina Huda i svega, svako je otimao gde je stigao, pa i mi. Dakle, i ja se time ponosim.

-Meni je najsmešnije kad oni misle, valjda, mene da uplaše. Videli ste šta je Gardijan pre neki dan objavio, ja sam umirao od smeha čitajući. Oni mene optužuju kako sam se borio da dovedem investitora. I pričaju o Kušneru i Generalštabu. I kažu, odnosno postavili su mi pitanje, poslali mi pitanje: „Ako nećeš da odgovoriš, mi ćemo to sve da objavimo.“ Kažu: „Vi ste rekli Dubravki Đukanović i, ne znam, Skorić ili tako nekako, ženama iz Zavoda za zaštitu, da su neradnice, da su lenje i tako dalje.“ Ja kažem: „Pa jesam. Rekao sam i gore od toga.“ Pretpostavljam da sam rekao i gore. Nisu ništa slagale, slobodno im uzmite sve to, da su rekle istinu. I oni valjda misle da ću ja to da negiram, pa kao njihova reč protiv moje. Pa jesam, sve sam to rekao. Rekao bih im danas i da su lopuže, pošto nisam znao, posebno ovoj Đukanović, da je radila preko Zavoda za zaštitu sa svojom ćerkom, preko firme svoje ćerke, pa kupila sebi kuću u Marbelji. Ona ima kuću u Marbelji, lepo. Ja nemam. Ona ima. Ja lopov, ona nije. Ona poštena, a ja nisam, je l'?

O zgradi Generelštaba

-A ja sam hteo da uradimo nešto za Beograd, da one ruševine, da ono ruglo sklonimo, da dobijemo i Muzej žrtava NATO agresije, da napravimo najbolje odnose sa Amerikancima, da napravimo top mesto koje će dodatno da privlači turiste. Znate kakva je to atrakcija: dobijete Trampov hotel, kompletan maloprodajni kompleks i sve drugo. A ne pričam o signalu za ceo svet, jer bi to bila investicija od 800 i nešto miliona, ogromna investicija za celu Srbiju, ne samo za Beograd. I oni kažu: „Ne, ne, vi ste tu nešto hteli, i ovako i onako“, i sad su oni u čudu kako se ja uopšte ne branim. A od čega da se branim? Od toga što sam radio svoj posao i što sam se borio za Srbiju? Da mi pričate vi, sitni lopovi, ili ti, kako smo nekada kao klinci govorili, lopovčići, koji ste krali tamo za sebe i pljačkali da biste kupovali stanove i kuće po Marbelji i ne znam ni ja gde sve. Da mi vi držite pridike i predavanja o tome kako je vlast korumpirana, a vi pošteni? E, to im je problem. Problem im je jer ono što sam radio, ja nisam radio za sebe, nego za svoj narod. I borio sam se za svoj narod, to ću da radim i u budućnosti. I to ne mogu da mi oduzmu. Ja sam dovoljno istreniran i naučen da trpim svakojake gluposti i spreman sam da primam udarce kakve oni nisu spremni da prime.