Nazvati nekoga ustašom znači uporediti ga sa pripadnikom zločinačkog pokreta. Nazvati ljude „ćacad“ znači predstaviti ih kao nešto manje od ljudi. Upravo ta dehumanizacija, prisutna u rečniku pojedinih blokadera, otvara uznemirujuće istorijske paralele sa vremenom kada je odricanje ljudskosti čitavim grupama bilo uvod u najstrašnije zločine

Izmešao sam citate koji slede i izbrisao njihove autore. Deo su izjave prvih ljudi Nezavisne Države Hrvatske uspostavljene 1941, a deo su tokom prethodnih godina izjavili aktivni pripadnici blokaderskog pokreta. Probajte da ih razlučite, mimo dijalekta i arhaizama.

„Srbi su ’mali primitivan narod’. Srbi iz Banjaluke su „ljudi čudnih fizionomija i neartikulisanog jezika“. U budućnosti ’noge će im biti sve kraće, a pogledi sve tuplji’.“

„S druge strane, srpski elemenat na našim prostorima predstavlja balkansko-nomadski, rasno destruktivni uticaj koji se mora radikalno odstraniti da bi se osigurao napredak hrvatske države.“

„Mi se prvo po fizionomijama, nažalost, razlikujemo od njih.“

„Oni su nas ugrožavali stotinama godina i oni bi nas ugrozili prvom prigodom. Mi zato ne tajimo, to je politika ove države…“

„Za njih [Srbe] nemamo drugog izraza nego da je to pregršt smeća koje je donela bujica sa istoka… Osnova za ustaški pokret jeste misao o čistoći hrvatske krvi i hrvatske zemlje.“

„Srpsko pitanje… mora biti radikalno rešeno, jer nema trajnog mira dok taj element potpuno ne nestane.“

„Nisam biolog da bih znala da li se [ti] ljudi fizionomski razlikuju od drugih ljudi.“

„Ne želim da živim u zverinjaku.“

„Vlada… će riješiti… pitanje na radikalan način, jer to nisu politička, već biološko-rasna pitanja koja ugrožavaju zdravlje…“

„Glavni i osnovni motiv svih ovih protesta su krvave ruke. Zato što su te krvave ruke krvave od Vukovara, Sarajeva, Dubrovnika, Srebrenice i Kosova. I to je poruka na koju mora da se insistira do kraja.“

„Istočna šizma na našim prostorima nikada nije uhvatila dublji kršćanski koren. Ono što se naziva pravoslavljem kod nas, zapravo je spoj bizantinskog paganizma, nomadskih običaja i političkog fanatizma.“

„Pridavanje natprirodnih svojstava predmetima i verovanje u njihove natprirodne moći je fetišizacija.“ … „…primitivni magijsko-paganski običaji i čist fetišizam“.

„Zveri srpske.“

Srpska javnost se ovih dana bavila rečima i njihovom težinom. Deo opozicionara, onaj koji se krije iza studenata i veruje da su blokade idealno političko sredstvo, tvrdio je da je neprilično nekoga nazvati „ustašom“, kao i da izraz „ćaci“ nije posebno uvredljiv. Teza da je veća uvreda nekome reći da je „ćaci“ nego „ustaša“ izazvala je sablažnjavanje i „pravednički“ gnev onih čije su javno izgovorene reči odavno postale manje promišljene od magnovene misli, a pravda se pretvorila u sinonim za njihovo nezaokruženo viđenje sveta i do kraja idealizovano i netačno poimanje sebe.

Nažalost, tendencije koje danas vidimo u Sjedinjenim Državama, ali i nekoliko drugih zapadnih država, kod nas su podsticane i gajene iz inostranstva – delovanjem zapadnih diplomatija i njihovim finansiranjem specifičnih osoba koje su kod nas vlasnici velikih nevladinih organizacija – već su počele da daju svoje otrovne plodove. Deo našeg obrazovanog i imućnog sveta odrodio se od svog naroda, koji vidi kao krezube i dizgrafične poluljude, „zveri“ i „stoku“. To je ona „korpa bednika“, kako je u kampanji 2016. birače republikanaca nazvala Hilari Klinton.

Naši savremenici koje sam gore citirao nisu tek neki uzgredni pripadnici blokaderskog pokreta, reč je o kandidatima sa liste, govornicima na velikim mitinzima, tvorcima ideologije, osobama koje je pokret javno uzimao u zaštitu.

Nažalost, nisu samo njihove izjave – ponekad date u afektu i neznanju – dokaz za tvrdnju o sličnosti i nekakvom kontinuitetu. Sama tvrdnja da reći nekome da je „ćaci“ ne predstavlja uvredu ili da je ona manja nego kada nekoga ko politički i moralno deli ljude po inteligenciji, obrazovanju i fizionomiji nazovemo „ustašom“, predstavlja izraz neznanja i oholosti. Ustaše su, naime, i pored svega što su učinili i mislili, ljudi. „Ćaci“, koje mnogi ekstremisti već odavno nazivaju „ćacad“, čijem su se pečenju u vreme požara na ulici ispred Pionirskog parka radovali i koje jedva čekaju da posle izborne pobede „zajašu“, za njih odavno nisu ljudi, već životinje. Reč nije o rasnim konjima koje bi jedan od blokaderskih vođa zamenio „ćacijima“, već upravo o zverima, kako je svoje srpske protivnike pre mnogo godina nazvao jedan od kandidata sa studentske liste; ili o skupu zveri sa kojima ne želi da živi – kako reče jedan blokaderski selebriti.

Do svega ovoga došli smo delom i zahvaljujući velikom nepoznavanju savremenog sveta od strane vođa DSS-a koji su Ustavu Srbije iz 2006. ključno doprineli, kao i svih nas koji smo se dičili da smo u uslovima srbofobne politike SAD i EU iz dvehiljaditih mogli da pronađemo ponosan i čist sporazum i zajedno sa njima, i ekspertom za ustavno pravo iz Švajcarske, pronađemo ravnotežu između nacionalnog i demokratskog. Dobili smo najviši pravni akt koji ne poznaje rasizam ni šovinizam prema samo jednom narodu – srpskom.

Uoči blokada Bojan Pajtić se podsmevao svojim protivnicima upravo na ovom pitanju:

„Jako su mi zabavni ovi što su u Mariniki (Rumunki iz Banata), i Borku i meni (Srbima iz Bačke) prepoznali ustaše. Možda da im neko objasni da je to jednako glupavo kao kada bi neki lala otišao u Banjaluku, pa svakog Srbina sa kojim se ne slaže nazvao – hortijevcem.“

Pokazalo se, međutim, da bivši premijer AP Vojvodine ne zna, ili ne želi da zna, da je u Sremu, koji je danas deo AP Vojvodine, za vreme Drugog svetskog rata ustaška vlast ubila oko 40.000 ljudi, od kojih 4.000 dece. Nije obavešten o tome da su od trinaestorice generala Pavelićeve vojske srpskog roda („Hrvati pravoslavne vere“) četvorica njih bili rodom sa prostora Pajtićeve nepatvorene srednjeuropske kulturne i miroljubive meke (Vojvodine). No, ako naša generacija nema veze sa ustašama i nije bila savremenica Drugog svetskog rata, naše vreme donelo je nove izazove. U bačkom selu Plavina (Opština Bač), u porti katoličke crkve, stoji bista predsednika Društva bačkih Hrvata Josipa Andrića. Ovom članu ustaškog pokreta spomenik je otkriven 1969. godine, u vreme kada je u Hrvatskoj započinjao Maspok. Isti spomenik je svega tri godine potom – 1972. – srušen. Obnovljen je 2007. za vreme mandata Bojana Pajtića u Novom Sadu i njegovog stranačkog kolege Tomislava Bogunovića u Baču.

Zlo je univerzalno. Treba ga prvo tražiti kod sebe, pa kod drugih.