Blokade su iscrpele svoje dejstvo, skupovi više ne okupljaju ljude kao na početku, a građani su sve manje spremni da trpe prekide normalnog života. 

Zato su se ponovo setili pešačenja kroz Srbiju, da bi, bar na trenutak, pokušali da dočaraju onu prvu, svežu energiju protesta iz kraja 2024. i početka 2025. godine.

Samo što ta energija više ne postoji.

Na početku je bilo tuge, gneva i osećaja da se traži odgovornost.

Bilo je tišine od 16 minuta, marševa, biciklističkih štafeta, studenata koji su pešačili i izazivali solidarnost. Mnogi su tada izlazili na ulice jer su verovali da se radi o pravdi za žrtve, a ne o političkoj borbi i preuzimanju vlasti. Vremenom se to promenilo.

Blokade puteva i raskrsnica prestale su da budu simbol otpora i postale svakodnevno maltretiranje ljudi koji moraju da idu na posao, vode decu u školu ili završavaju svoje obaveze.

Incidenti, verbalni napadi, fizički sukobi i pretnje postali su deo pejzaža. Obični građani koji nisu želeli da učestvuju u blokadama doživljavani su kao neprijatelji. Laži o razmerama podrške, o „narodnom ustanku“ i o tome da „cela Srbija“ stoji iza njih, brzo su se sudarile sa stvarnošću u kojoj je većina ljudi samo želela da se život vrati u normalu.

Kada su iscrpli protestne karte, pokušali su političke. 

Studentska lista za izbore 25. oktobra nastala je u haosu. Nosilac se menjao iz dana u dan, imena su se vetirala i vraćala, a spisak kandidata izazvao je više podsmeha nego poverenja. Umesto svežih, kompetentnih lica koja bi mogla da ponude program i rešenja, lista je postala zbirka ljudi koji su mesecima bili deo uličnih sukoba, pretnji i radikalne retorike.

Građani koji su na početku imali razumevanja za studente, teško mogu da poveruju da će ista ta grupa, sa ovakvim kandidatima, sutra voditi državu odgovorno. Kada se tome doda otvoreno koketiranje sa nasiljem i najave „najopasnijeg dana“ posle izbora, jasno je zašto se više ne može doći do naroda starim metodama.

Pešačenje kroz Srbiju sada deluje kao pokušaj da se vrati ono što je nepovratno izgubljeno. Nema više one početne solidarnosti, nema studenata. Ima umora od dve godine, prekida saobraćaja, prekida rada institucija, verbalnog i fizičkog nasilja, lažnih obećanja i maltretiranja ljudi koji nisu želeli da budu deo tuđe političke igre. Energija iz prvih meseci nije se potrošila samo zato što je prošlo vreme.

Potrošila se zato što su oni koji su je pokrenuli, svojim postupcima, lažima i izborom katastrofalnih kandidata, sami sebi zatvorili put do većine građana. Pešačenje kroz Srbiju neće vratiti prave studente koji su na početku izlazili iz tuge i zahteva za odgovornošću.

Umesto njih, pešačiće ponovo isti aktivisti koji su već dve godine organizovali blokade, sukobe i kampanje pritiska. Neće vratiti poverenje građana koji su umorni od prekidanog saobraćaja, pretnji i svakodnevnog maltretiranja.

Neće promeniti sastav liste, niti ukloniti kandidatе koji su već pokazali da nemaju ni kompetencije, ni program, ni sposobnost da vode ozbiljan dijalog.

Najvažnije, neće doneti pobedu na izborima.

Ono što će pešačenje uraditi jeste da još jednom, javno i jasno, pokaže koliko su blokaderi očajni.

Bez sveže energije, bez poverenja većine građana, bez uređene liste i bez ikakve konkretne ideje šta bi radili ako bi došli na vlast, ostaje im samo stari ritual marša.

Taj marš više ne pokreće ljude. Samo podseća da je sve ostalo potrošeno!

x