Vukan Perić ustao je iz mrtvačkog kovčega, a narod je počeo sumanuto da beži sa groblja!

Jezive scene u kojima su ljudi živi sahranjivani sve do kraja 19. veka nisu bile neuobičajene, a slične situacije viđene su i ovom veku uprkos napretku medicine. Lekari za neke od tih slučajeva nikad nisu našli stručna objašnjenja, tim pre što su pojedini pacijenti kad su se „vratili sa onog sveta” tvrdili ili da se ničeg ne sećaju ili da su jednostavno samo spavali. Užas na licima ljudi koji su videli čoveka koji ustaje iz sanduka bio je neuporedivo veći od njihovog.

Među ljudima koji su se čudesno oporavili kad su ih već spremali za sahranu je i Valter Vilijams, Amerikanac iz Misisipija. Vilijamsova porodica je nakon što su je obavestili o smrti počela sa pripremama za sahranu, ali kada je jedan od radnika pogrebnog preduzeća pripremao Vilijamsovo telo za sahranu, primetio je da on pomera noge i da diše. Vilijams je zatim prebačen u bolnicu gde se oporavljao "od smrti", a jedan od patologa je objasnio da je možda Vilijamsu, koji je imao pejsmejker, uređaj zakazao, odnosno nakratko prestao sa radom i da je zbog toga izgledao kao da je mrtav.

Esi Dunbar je imala 32 godina kada je proglašena mrtva davne 1915. godine. Imala je napad epilepsije. Telo su stavili u sanduk i sahrana je trebala da se održi u 11 sati sledećeg dana. Pokopali bi je i ranije, ali su čekali da dođe njena sestra koja je živela u susednom gradu.

Ipak, sestra nije stigla na pogreb pa su Esin grob otvorili kada je sestra konačno stigla. Kada su podigli poklopac mrtvačkog sanduka, Esi je sela i nasmešila se sestri.

Trojica prisutnih od straha su krenula da beže, a jedan od njih pao je u grob i slomio tri rebra. Ljudi su godinama kasnije bili uvereni da je Esi zombi. Umrla je prirodnom smrću 1955. godine.

Margaret Magi Dikson je bila obešena 2. septembra 1721. godine jer je pokušala da sakrije trudnoću. Žena iz Edinburga više nije živela sa suprugom i zaposlila se u gostionici. Tamo je počela aferu sa sinom vlasnika. Ostala je trudna, ali je trudnoću skrivala jer nije htela da izgubi posao. Rodila je bebu koja je bila jako slaba i umrla je nekoliko dana nakon rođenja.

Margaret nije mogla da sahrani dete budući da je skrivala trudnoća i mrtvu bebu bacila je u reku. Telo je nađeno i žena je osuđena na vešanje. Kada su telo položili u kovčeg, Margaret se probudila na putu prema groblju koje je bilo udaljeno desetak kilometara. Njeno "uskrsnuće" meštani su shvatili kao poruku od Boga. Smatrali su da joj je Bog oprostio i dao novu šansu. Vratila se suprugu i imali su još dece.

Ruskinja Ljudmila Stebiliska (61) prevarila je smrt dva puta jer su je doktori oba puta proglašavali mrtvom. Prvi put je pobegla iz mrtvih samo minut pre autopsije. Ova penzionisana kuvarica provela je tri dana u hladnoj mrtvačnici dok je njena porodica tugovala za njom. Sve je počelo kad su Ljudmilu odveli u bolnicu jer se nije osećala dobro. Kada je njena ćerka Anastasija nazvala bolnicu da pita kako joj je majka, doktori su joj rekli da je Ljudmila umrla. Ožalošćena ćerka počela je da organizuje sahranu i obaveštava familiju i prijatelje o smrti majke.

Kada je posle tri dana od majčine smrti otišla u bolnicu po telo, rekli su joj da obdukcija nije obavljena zato što je njena majka živa! Ljudmila se nije ničega sećala, osim da je došla u bolnicu u petak, a da se u ponedeljak probudila u mrtvačnici. Ženi koja je srčani bolesnik, slična situacija ponovila se i u oktobru 2012. tada su je lekari posle reanimacije vratili u život.

Kineskinja Li Ksufeng, koja je imala 95 godina, bila je mrtva čak šest dana. Nju su komšije našle u krevetu u njenom domu u provinciji Gvandži. Pošto nije davala znake života, oni su spremili staricu za sahranu.

- Nije reagovala koliko god sam glasno pričao ili pokušao da je prodrmam i probudim - rekao je jedan od komšija. Oni su počeli da pripremaju sahranu i staricu su stavili u kovčeg. Bila je u sanduku šest dana kako bi porodica i prijatelji odali poslednju počast. Međutim, samo dan pre sahrane, kada su komšije ušle u sobu gde je bio kovčeg, starice nije bilo u njemu. Našli su je kako kuva u kuhinji!

Ipak, Ksufengova je dosta izgubila zbog smrti. Naime, prema kineskoj tradiciji sve stvari pokojnika moraju da se spale nakon što osoba umre. Tako je ova starica ostala bez svoje imovine jer se vratila iz mrtvih.

Elenor Markham je proglašena mrtvom davne 1894. godine u svom selu u Americi. Žalila se na probleme sa srcem dve nedelje pre navodne smrti. Doktor ju je proglasio mrtvom 8. jula i dva dana kasnije su ju stavili u kovčeg. Probudila se kada su mrtvački sanduk nosili prema vozilu koje ju je trebalo odvesti na groblje. Otvorili su mrtvački sanduk i Elenor je počela da viče kako su je skoro pokopali živu. Doktor koji ju je proglasio mrtvom je rekao da će ispraviti grešku. Kasnije je tvrdila da je sve vreme bila svesna i da je čula sve što su drugi govorili.

Sandip (23), mladić iz Indije, oživeo je trenutak pre nego što su ga spalili. Njega je 2016. godine ugrizla zmija otrovnica pa su mislili da je mrtav. Kada su shvatili da je živ, odveli su ga iscelitelju, ali je na kraju ipak preminuo.

Kelvjus Santos (2) prestao je da diše u bolnici u Belemu na severu Brazila, tokom lečenja od upale pluća 2012. godine. Proglašen je mrtvim a porodica je preuzela njegovo telo.

Po običajima, porodica je noć ostala bdeti nad telom koje je ležalo u otvorenom mrtvačkom sanduku. Ipak, samo sat vremena pre pokopa dečak se podigao i iz sanduka izustio: „Tatice, mogu li dobiti malo vode?“ Otac dečaka Antonio Santos ispričao je kako su svi prisutni počeli da vrište.

- Nismo mogli da verujemo svojim očima. Mislili smo da se dogodilo čudo, ali nekoliko trenutaka kasnije opet je legao, i više ga nismo probudili. Bio je mrtav - ispričao je otac.

Sina su odmah odveli u bolnicu, ali nažalost doktori su potvrdili da ne daje znakove života.

- Uveravali su me da je umro i nisu mi objasnili to što sam malopre video i čuo - rekao je Antonio.

Dečakova porodica je odlučila za jedan dan da odloži sahranu u nadi da će ponovno oživeti, ali nažalost morali su ga pokopati istog dana po podne na lokalnom groblju. Uveren kako mu je sin žrtva doktorske nemarnosti, Antonio Santos slučaj je prijavio. „Samo 15 minuta nakon što su ga odneli kako bi ga reanimirali rekli su mi da je umro. Mislim da ga nisu dobro pregledali. Umrli se ne mogu samo tako probuditi i razgovarati“, bio je odlučan otac. Lokalne vlasti potvrdile su da je dečak primljen u bolnicu u kritičnom stanju te da je proglašen mrtvim nakon respiratornog zastoja.

Džejms i Oktavija Hačer iz Kentakija su u januaru 1891. godine izgubili jedinog sina Jakoba. Oktavija je pala u depresiju. Uskoro je pala u komu i proglašena je mrtvom 2. maja. Odmah su je sahranili. Nekoliko dana kasnije njen suprug je saznao da se u gradu nekoliko ljudi koji su bili u komi probudilo i oporavilo. Džejms je počeo sumnjati da su možda pokopali živu ženu.

Zato su odlučili iskopati njen grob. Nažalost, zakasnili su. Po onome što su videli, zaključili su da se Oktavija probudila u kovčegu te se pokušala spasti, to jest izaći iz mrtvačkog sanduka, ali nažalost ugušila se u njemu!

Meštani su tada tvrdili da su čuli zvukove i plač koji su dolazili iz Oktavijinog groba. Džejms, koji se tad prepao da bi mogao takođe biti živ zakopan, pre smrti napravio je poseban kovčeg iz kog je mogao, ako se probudi, da izađe.

Na ovim prostorima dugo se prepričavao događaj iz 1960. i povratak iz mrtvih Vukana Perića, a priču Murata Musabegovića iz Vogošće svojevremeno je objavio "Avaz".

Vukan Perić, sin Lazara, rođen 1929. godine u vogošćanskom naselju Budišići, pedesetih godina važio je za šereta ali 1960. godine, prijatelje, poznanike i radne kolege iz firme „Unis-Ergotehnika“ u Vogošći, gde je radio, šokirala je vest o njegovoj iznenadnoj smrti. Kažu da se na njegovoj sahrani okupio do tada najveći broj građana jer ne dešava se svaki dan da, bukvalno, preko noći, neko umre u tim godinama. Nakon oproštajnih govora sveštenik je pozvao one koji su, celivanjem pokojnika, hteli da se oproste. Radnici pogrebnog preduzeća skinuli su poklopac sa sanduka.

- Šta se ovde događa, začuo se glas iz kovčega - ispričao je Musabegović. Radnici pogrebnog preduzeća i oni koji su se nalazili u neposrednoj blizini odra počeli su da padaju u nesvest.

Drugi su, videvši da pokojnik ustaje iz sanduka, pobegli sa groblja glavom bez obzira. "Čekajte i mene", čuli su "pokojnikove" povike.

Prema rečima Musabegovića, "pokojnik" se pričestio ostavljenom rakijom i krenuo kući, vukući sanduk sa sobom. Usput su mu neki, ne znajući za njegovu sahranu, otpozdravljali čudeći se mrtvačkom sanduku koji je vukao. Vukanu je bilo čudno šta se dešava u kući. Pitao je da li mu se jedna od četiri ćerke udaje. Tek kada su i drugi počeli dolaziti k sebi, objasnili su mu o čemu se, zapravo, radilo. Rekli su mu kako su ga malopre ispratili na groblje, te im nije jasno kako je vaskrsnuo. Ne verujući da je živ, štipali su ga svud po telu.

Ispostavilo se da se Vukan Perić izvesno vreme nalazio u stanju kliničke smrti. Kako je do toga došlo i kako se on ponovo vratio među žive, nikada u potpunosti nije razjašnjeno.

Vukan je nakon toga na tavanu svoje kuće brižno čuvao pogrebni sanduk, čistio ga i glancao s vremena na vreme, kako je sam voleo reći, da mu se nađe pri ruci ako zatreba. Mnogi tvrde da je umro oko 2000. godine i do poslednjeg dana rado je prepričavao kako je ustao iz sanduka, a pop bežeći sa groblja izvrnuo nogu.

Strah da ne budeš živ sahranjen vekovima je bio potpuno opravdan i realan jer za lekare je dijagnoza kliničke smrti bila potpuno nepoznata. Među stanovništvom Evrope vladao je strah da ljudi mogu biti sahranjeni živi zbog čega su pravili specijalne mrtvačke kovčege. Novine toga doba bile su preplavljene pričama o ljudima koji su se budili kada su već sahranjeni, jer doktori nisu uvek uspeli da naprave jasnu razliku između smrti, agonije i kome.

I Engleska je u viktorijansko doba bila mesto gde su jeza i užas vladali u svim aspektima svakodnevnog života, a naročito kad je u pitanju smrt. Priče o ljudima koji su ustali iz mrtvih podstakla je grofa Mihaela de Karnisa da patentira izum, poznat kao sigurnosni kovčeg, odnosno "Le Karnis". Bio je konstruisan da pruži spas preživelima i na njemu su bili postavljeni zvončići i pištaljke koji su imali funkciju alarma. Kovčeg je imao oprugu čije bi pokretanje omogućilo oslobađanje iz groba. Zbog svoje niske cene, ali i svrsishodnosti, ovaj izum je bio vrlo tražen.

Francusko društvo za higijenu odobrilo je korišćenje ove sprave, a Londonska asocijacija za prevenciju prerane smrti bila je jedan od pokrovitelja izrade. Uspešno iskorišćena sprava bi se mogla koristiti iznova, a grobarima je bila laka za prenos. Ali pokazalo se da kovčeg ima i ozbiljne nedostatke. Kovčeg je bio nefunkcionalan na zvaničnim prezentacijama, a često bi tela u fazi raspadanja povukla oprugu i „ustala“ iz groba. Ugled pronalazača je bio uzdrman i on nikada nije mogao pa plasira svoj izum u SAD. Ipak, mnogi smatraju da izraz „Zvono kao spas“ potiče upravo iz tog perioda.

Viseće grobnice

Misteriozne grobnice pričvršćene za padine planine u Gongsijanu, u kineskoj provinciji Sečuan, zapravo su zaostavština naroda Bo, za čije se pripadnike veruje da su izumrli pre 400 godina. Svaki sanduk je napravljen od izdubljenog stabla koja su prvobitno bila zaštićena bronzanim poklopcem.

Neki od grobova su od pre 3.000 godina, dok su najmlađi stari i do 1.500 godina. Niko ne može sa sigurnošću da kaže zašto su sahranjivali mrtve na ovaj način. U narodu se priča da su viseći kovčezi štitili mrtve od divljih životinja i da je duša zahvaljujući njima bila blagoslovena za večnost.

Više od 40 visećih sanduka je renovirano, dok je još 16 otkriveno. Najniži su pričvršćeni na 10 metara iznad tla, a najviši na 130 metara.

Stručnjaci objašnjavaju da ih je veoma teško renovirati, a u poslednjih 10 godina najmanje 20 sanduka je palo.

Narod Bo je bio etnička manjina koja je živela van granica današnjih provincija Sečuan i Junan. Pre tri milenijuma su stvorili veličanstvenu kulturu.