Slađani je posle dve godine bilo sve teže i teže, ubrzo je shvatila gorku istinu koja se krije iza priče o standardu

Pre tri godine je, na nagovor drugih ljudi, rešila da započne život negde preko. Kako je u Švedskoj, zemlji sa boljim primanjima i lakšim načinom života, kako kaže, imala strica, spakovala je svoje kofere i otišla.

Mnogima vremenom život u inostranstvu biva sve lakši, u njenom slučaju, postajalo je sve teže, pa je nakon dve godine odlučila da se vrati. Švedska, iz njenog iskustva, nije obećana zemlja.

“Generalno je bilo jako teško. Prvo sam čekala dva meseca da dobijem ličnu kartu bez koje u Švedskoj ne možete čak ni u teretanu da kročite. Ta dva meseca činila su mi se kao čitava večnost. U tom periodu nisam mogla da krenem ni na kurs jezika niti da apliciram negde za posao, jer su svuda tražili da imaš tzv lični broj. Bez te lične karte ste kao da šetate bosi po snegu”, priseća se prvog perioda ova Beograđanka.

Po dobijanju lične karte dobila je i prvi posao kao laboratorijski analitičar u internacionalnoj kompaniji Eurofins u Linćepingu, gradu u kome je i stanovala.

“Oglas za posao sam pronašla na internetu, a potom sam otišla lično do firme i predala CV osobi koja mi je otvorila vrata. Igrom slučaja, to je bila šefica, pa mogu da kažem da sam imala sreće. Zašto lično? Konsultovala sam se sa ljudima koji žive tamo, te su mi rekli da taj momenat uvek ‘pali’ kod dobijanja posla. Zvanje telefonom je takođe korisno, jer na taj način pokazujete svoju zainteresovanost za posao, a to ljudi tamo jako cene”.

Za kolege i nadređene ima samo reči hvale.

“Jako su me lepo dočekali. Sve su me naučili sa velikom dozom strpljenja, dešavalo se da zapostave regularan posao samo da bi mi pomogli. Nije se desilo da doživim stres na poslu niti neko omalovažavanje. Naprotiv. Često sam dobijala pohvale od strane kolega i šefova. Dešavalo se nekada da radim prekovremeno, ali je svaki minut prekovremenog rada plaćen.”

Pronalaženje stana bilo je teže od zapošljavanja. Nakon šest meseci bezuspešne potrage nastavila je da stanuje kod strica.

“To je inače globalni problem u Švedskoj. Pogotovo kako je naleteo val izbeglica sve stambene jedinice su njima ustupljene, tako da je bilo jako teško, nemoguća misija. Generalno zemlja nema mnogo stambenih objekata, a kako sam ja došla kao građanin EU, sa hrvatskim pasošem, očekivalo se da imam dovoljno sredstava da izdržavam sebe. Stanovi su dostupniji izbeglim licima”.

Sve i da je potraga za stanom bila uspešna, Slađana smatra da bi bilo znatno teže uštedeti od mesečne plate.

“Moja plata nije bila baš u skladu sa švedskim standardom, bila je malo niža. Kada sam se preračunala posle koliko bih morala da platim stan, režije, hranu, mesečnu kartu za autobus, ne bi bilo ništa toliko bajno kao što se tada zapravo činilo. Mada, opet kažem, uspeli biste da uštedite, dok u Srbiji to često nije slučaj. Da sam uspela da se odvojim, možda bih još malo ostala, ali mislim da to ništa ne bi promenilo.”

Iako je imala podršku i pomoć od strica i strine, želja za povratkom u Srbiju bila je sve jača kako je vreme prolazilo.

“Nakon već godinu i po shvatila sam da ne mogu više. Svaki dan je isti, upoznavanje sa novim ljudima mi i nije nešto išlo od ruke, budući da su svi tako hladni i zatvoreni. Najteži mi je bio taj asocijalni momenat. Nisam uspela da nađem svoj krug ljudi. Nedostajalo mi je društvo, druženje, sve mi se svelo na posao, kuću, spavanje. Čovek sa takvim načinom života počne da zapada u depresiju.”

Na pitanje šta joj je prolazilo kroz glavu dok je razmišljala da se vrati kaže pomisao na to da neće moći da nađe posao sa normalnim primanjima, da će je ljudi degradirati i da neće uspeti u svojim željama. Ipak, zaposlila se mesec dana po povratku u Beograd.

“Radim u jednoj stranoj farmaceutskoj kompaniji i imam sasvim pristojna primanja za naše prostore. Jeste da ne radim posao svojih snova, ali se trudim da pronađem sebe u pravom smislu te reči. Potpuno sam zanemarila tuđa mišljenja kako se u Srbiji ne može. Mogu slobodno da kažem da se ni u jednom trenutku nisam pokajala što sam se vratila.”

Dve godine boravka u Švedskoj ju je naučilo redu i samoj vrednosti čoveka, ali joj je i popravilo samopouzdanje. Švedsku bi, kaže, preporučila svima koji žele veća primanja i vole zimu, koji nisu previše druželjubivi i kojima ne smeta manjak energije.

Sada kada su se utisci slegli, godinu dana od napuštanja ove skandinavske zemlje, prednosti i mane opisuje na sledeći način:

“Sa jedne strane, tamo je život mnogo lakši iz finansijskog ugla i stres je znatno manje zastupljen. Radnici se jako cene, poštuju se njihova mišljenja, šta god da vam zasmeta imate pravo da kažete i verovatnoća da će se vaše mišljenje uvažiti je 99 odsto. Odnos radnika i šefa je kao da se znate 100 godina, pa ste se našli da malo proćaskate.

S druge strane, ta neka negativna strana je manjak energije među ljudima, asocijalnost, hladnoća u odnosima. Ako želite da popijete kafu sa nekim to se zakazuje dve do tri nedelje unapred, ljudi se ne pozivaju jedni kod drugih i slično. Takođe, poprilično je mračno tokom cele godine izuzev dva do tri meseca godišnje kada je proleće/leto, pa makar priroda oživi.

Suma sumarum, zemlja je nekako depresivna, asocijalna, bez energije, pa vas sve to nekako navodi da, bez obzira na taj finansijski momenat, ipak odlučite da se vratite u zemlju gde sigurno ne cvetaju ruže, ali je svakako mesto gde osećate da ste živi”.