Hiperaktivni ili nevaspitani klinac?

U pitanju je oblik ponašanja, koji se javlja u predškolskom uzrastu, a manifestuje se kao preterani nemir, impulsivnost u mišljenju i ponašanju, nesposobnost održavanja pažnje. Međutim, često se dešava da roditelji svoj nemar opravdavaju ovom popularnom dijagnozom, umesto da priznaju da im je čedo razmaženo ili nevaspitano, ističu psiholozi. Dečji psiholog Branka Tišma objašnjava za “Alo!“ razliku između ovog ozbiljnog problema i vaspitanja.

- Reč je o nemoći deteta da se smiri. Roditelji treba da razlikuju problem hiperaktivnosti od neposlušnosti i prilikom upisa u školu, obavezno da istaknu problem, jer ta deca lako ulaze u sukob sa drugim đacima, lako se potuku, a to se često prećuti i time pogoršavaju situaciju. Mama i tata moraju biti strpljivi sa mališanima, nikako da ih kritikuju i kažnjavaju za svaku sitnicu, jer su deca koja imaju sindrom ADHD već uznemirena. Mora se razgovarati sa njima. Imamo dosta te dece koja su malo nemirnija, a vrlo često se svi svrstavaju pod tu dijagnozu, ali moram reći da je većina dece ustvari razmažena. Ona nisu naučena da poštuju određena pravila i socijalni kontekst - kaže Tišma.

Reč je o mališanima, češće o dečacima, koja ne mogu da sede na jednom mestu duže od 10 minuta, interesuje ih svašta u jednom minutu, neprestano postavljaju pitanja, lako prelaze sa jedne aktivnosti na drugu, ništa im ne drži pažnju, živahni su i nepažljivi. Takođe, lako ulaze u sukobe, retko poštuju pravila, imaju manjak samokontrole, povodljivi su, i ne umeju sami da izvuku pouku iz lošeg iskustva.
Prema rečima naše sagovornice izuzetno je važno da roditelji imaju strpljenja sa hiperaktivnom decom, da ih prate, da budu prisutni, da se po potrebi uključuju i isključuju u aktivnosti deteta.

- Sa takvom decom je poprilično teško raditi, i zato je potrebno da se roditelji konsultuju sa psihologom, ali i sa institucijama koje se bave tim poblemima. Ono što kod kuće može da se učini su vežbe koncentracije, da se sedi zajedno sa njima, da im se zadaju kratki zadaci. Ta deca vole da budu zaposlena i treba ih često angažovati da spreme svoj sto, krevet, ranac, sobu, da vraćaju igračke na mesto, da slažu garderobu, iznose smeće, prostiru veš. Važno je insistirati da kad nešto počnu da rade da to i završe, jer brzo izgube pažnju. Tada roditelji treba da vrate dete da zajedno sa njima završi ono što je započelo. U školi bi bilo dobro da imaju svesku u koju upisuju svoja zapažanja kad izgube pažnju. Ta deca kada se emotivno vežu znaju da se odreknu mnogih svojih ponašanja i zato treba da nauče da se socijalizuju - objašnjava Tišma.