Znanje ne gori

U sumanutom podmetnutom požaru delimično je izgorela Prva kragujevačka gimnazija, škola koju sam pohađao, koja postoji već 185 godina i koja je mnogo više od obične škole: institucija srpskog obrazovanja, tradicije i kulture.

Ovaj čin bezumnog vandala me je lično veoma, veoma pogodio. Prvu kragujevačku gimnaziju nisam samo pohađao: ona me je u najbukvalnijem mogućem smislu othranila. Pokojni deda je predavao u njoj, majka je predavala u njoj. Koreni moje porodice, ali i hiljada drugih kragujevačkih porodica, neraskidivo su vezani za Prvu kragujevačku gimnaziju. Jedan nečovek koji je, blagodareći rupama u pravosudnom sistemu, bio na slobodi uprkos tome što je pokušao ubistvo i uprkos tome što je držao u blokadi čitavo jedno naselje dva dana, pomislio je da zarad sopstvenih interesa može da zatre sve ono što je vekovima stvarano i građeno.

Šteta - boli. Opremiće se učionice i kancelarije ponovo, ali stare knjige, spomenice, slike - svedoci jedinstvene i prebogate istorije ove institucije ne mogu se vratiti. Ta šteta se ne iskazuje u dinarima; ona je nepovratna i nepopravljiva. Raduje me najava ministra prosvete Šarčevića da će država pomoći, raduju me inicijative da se prikupe sredstva za što hitniju obnovu (i sam pokušavam da mobilišem srpsku zajednicu u Ujedinjenim Arapskim Emiratima da pomognemo kako možemo i koliko možemo), raduje me što se moj Kragujevac ujedinio u osudi bezumlja i vandalizma. Ne raduje me, međutim, što je ministar Šarčević u Kragujevac došao tek tri dana posle požara (uveren sam da je to direktna posledica centralizma koji se ponovo na mala vrata uvlači u Srbiju; da je, daleko bilo, ovako postradala neka od ključnih beogradskih škola, verovatno bi već svuda bili i SMS brojevi za pomoć, i donatorske akcije, a ministri i ini funkcioneri bi se utrkivali ko će se pre pojaviti i ko će obećati veću pomoć).

Ne raduje me ni vrlo mlaka reakcija gradonačelnika Nikolića, koji nije našao za shodno da se istog trenutka kada je doznao za požar stvori pred Gimnazijom. Kad postrada ovakva institucija, obaveza svih je da budu tu odmah: nema ni opravdanja, ni objašnjenja za nepojavljivanje.

Koristim priliku i da izrazim neizmernu zahvalnost i ljudsko poštovanje za čoveka koji je prijavio požar, za sektor za vanredne situacije i mog osnovnoškolskog druga Zoranu Kočovića Koču koji njime rukovodi, te za sve vatrogasce koji su učestvovali u akciji gašenja. Gotovo da ih niko ne pominje, a zahvaljujući njima sprečena je katastrofa još većih razmera.

Šta dalje? Utvrdiće se odgovornost, neko će, nadam se, biti kažnjen zbog ovoga što se dogodilo. Mnogo se toga otvara sada: postavlja se pitanje rada rukovodstva škole, lokalne samouprave, resornog ministarstva, pravosuđa, koje je nečoveka čije ime ne želim ni da pomenem dva puta poštalo na slobodu... Za prosutim mlekom sada ne vredi plakati. Kao Kragujevčanin, molim sve da se ujedinimo i obnovimo našu svetinju. Budimo složni i učinimo šta možemo: neka svako pomogne kako ume.

I čuvajmo iskru znanja, razboritosti i ljudskosti koju su nam u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji usadili: kako kaže uvaženi profesor Mario Badjuk: „Možete zapaliti zgradu, ali znanje ne gori.“ Hristos se rodi, srećan Božić i svako dobro!