Živela sam u paklu, sanjala Srbiju i plakala!

Švajcarska je za mnoge obećana zemlja. Mnogi sanjaju o tome da se zaposle u ovoj zemlji i maštaju o dobrim platama. To je radila i Mirjana, a onda je rešila da ostvari svoje snove... koji su odmah na početku postali - noćna mora.

- Prvu godinu provedenu u Švajcarskoj nikad ne mogu da zaboravim, jer to je godina u kojoj sam najviše plakala. Brojala sam dane do odmora da bih se vratila u rodni kraj i zagrlila oca, majku, sestru i baku. Da osetim onu toplinu, ljubav rodnog kraja, da mi dobro jutro požele moje komšije - kaže Mirjana Letieri (30) koja se pre 12 godina preselila iz Loznice u švajcarski grad Belinconu. Sada tamo pravi torte za kojima su Švajcarci poludeli.

- Sudbina ili ne znam šta drugo dovelo me je u ovu malu, prelepu i jako bogatu zemlju gde su uslovi za život i budućnost vrlo pristojni. Ali... Uvek postoji to malo "ali" - priseća se Mira teških početaka.

U početku joj se ništa nije sviđalo. Hrana nije imala ukus, falio joj je onaj prepoznatljivi šmek kao kad bi došla iz škole, a na stolu je čekao vruć, tek ispečen bakin hleb.

- Imala sam osećaj kao da sam upala u rupu iz koje izlaza nije bilo. Gde god da se okrenem, vidim samo brda oko sebe i ljude koji nisu bili moji. Ništa nije imalo smisla - priseća se.

Posle skoro godinu dana nostalgije i patnje počinje da radi u jednom restoranu. Ustajala je svako jutro u 4 sata da bi pre otvaranja očistila restoran, a zatim radila u kuhinji gde je pomagala kuvaru. Zatim bi opet prala i čistila.

- Ne znajući ni reč italijanskog jezika, pretvarala sam se u uho da čujem svaku reč ne bih li što pre naučila. Naravno, kao i u svakom poslu, uvek se nađe neko kome nisi simpatičan. Smejali su mi se u lice kada pogrešno izgovorim neku reč - priča Mirjana za Telegraf.

Preterano ranim ustajanjima posle sedam meseci mučenja dolazi kraj. Konačno počinje da radi u jednoj robnoj kući kao trgovac.

- Bilo je to nešto sasvim novo za mene, sa radnim vremenom od 9 do 18:30. Za razliku od prethodnog posla, ovde sam bila uvek lepo obučena, našminkana, namirisana. Moj krug prijatelja konačno počinje da se širi, a samim tim menja se i način života - kaže Mirjana i dodaje da, kad čovek zna šta hoće u životu, onda dobije snagu i volju da ide dalje sam, iako nije znao da tu snagu ima u sebi. Posle sedam godina u Švajcarskoj, Mirjana upoznaje čoveka svog života i dobijaju prvu ćerkicu.

- Uloga mame nije laka, ali ja sam vreme dok je beba spavala iskoristila na najbolji način. Gledajući na internetu razne slike rođendana gde je glavni protagonista torta, došla sam na ideju da i ja to mogu da radim - objašnjava kako je odlučila da uđe u samostalni posao.

Posmatrala je baku kako sprema ručak sa toliko ljubavi, pa je i ona napravila svoj prvi hleb. Svi su bili oduševljeni. A kako je mama ekspert za torte i kolače, sve znanje je pokupila od nje.

- Bližio se prvi rođendan nase princeze, a zatim i krštenje. Znala sam da od toga treba da počnem. Eksperimentisala sam i napravila malo drugačiju tortu u odnosu na one koje smo navikli da viđamo na rođendanima. Već tog prvog puta sve je bilo kako sam zamislila - kaže zadovoljno.

Od tada ne prestaje da ih pravi. Već četiri godine je u ovom "slatkom" poslu i uvek se trudi da doda nešto novo. Naravno, konkurencija je u zemlji skatkiša jaka, ali Mirjana je našla svoje mesto.

- Ako si dobar u svom poslu, strah i prepreke ne postoje. Švajcarci su kao mušterije nekada zaista zahtevni, ali uvek se trudim da ih u potpunosti razumem. Ako negde i pogrešim, kada probaju moju tortu, na sve zaborave - kaže Lozničanka.

Dodaje da joj se uveče pred spavanje crvene uši jer joj stižu poruke pune komplimenata za dobro odrađen posao.

Sada sa suprugom Simonom ima dve predivne ćerkice sa kojima često dolazi u Srbiju. Na bakin vruć hleb, mamine kolače, i onu uvek neophodnu dozu ljubavi tate i sestre.

- Da može, moj suprug ne bi izlazio iz Srbije, naša zemlja je jedino mesto gde se potpuno opusti, gde mu je provod zagarantovan. O hrani da i ne pričam.On obožava sve što ima veze sa Srbijom i našim ljudima. Čak je i jezik lepo savladao i insistira da decu upišemo u srpsku školu kako bi naučile da što pravilnije pričaju - kaže mi Mirjana na kraju razgovora.