Zašto decu daju strancima?

Da je Srbija zemlja paradoksa odavno je jasno, ali da baš niko ne mari za beskrajnu tugu hraniteljke Ljiljane Radulović, dok joj oduzimaju dete koje je primila kao bebu od tri meseca, a koje moli da ga ne odvoje od mame - teško je poverovati. Ljiljanu, koja već pet godina brine o mališanu, niko nije obavestio da će dete dati na usvajanje Šveđanima, niti je dobila bilo kakvo rešenje o razrešenju od hraniteljstva.

Ali zakon je zakon. Iz Ministarstva za rad i socijalnu politiku tek tako kažu da je dete u procesu usvajanja i da je predviđeno da ono bude kod hranitelja dok mu se ne pronađe usvojitelj. Procedure su iste za sve, ali kako je moguće da za dečaka nije bilo usvojitelja iz Srbije? Da, iste one Srbije gde svake godine zbog bele kuge nestane jedan grad od 35.000 ljudi...

Da li je dobro i humano mališana odvojiti od jedine mame za koju zna? Neki bi pomislili da jeste, jer ga možda u novoj, obećanoj zemlji čeka bolji život i da se za godinu dana više neće ni sećati zemlje u kojoj se rodio. Međutim, šta sa Ljiljanom, koja se sada svim silama bori za dete i koja je podnela zahtev za usvajanje? Mada, ponovo taj zakon... Da li hraniteljka može da usvoji dete? Kako kažu, starosna granica između usvojitelja i deteta ne bi trebalo da bude manja od 18 godina i veća od 45. Da li će pobediti birokratija ili humanost?