Nesbe: Prihvatanjem zločina čitaoci postaju tolerantniji

"To je kao socijalni refleks, to je skoro isti refleks kao kada sedite za stolom sa prijateljima i neko ispriča priču zbog koje se smejete ili plačete. To je moj način da donesem nešto na sto. Isto je sa muzikom. Slušate muziku pa svirate", objasnio je Nesbe u intervjuu Tanjugu.

Kada je počeo da piše, sa 37 godina, što je po sopstvenom priznanju doživeo "kao povratak kući", zapitao se zašto to radi, a opet je, kako kaže, bilo tako prirodno jer je odrastao u porodici pripovedača.

"Moj otac je bio pripovedač, ali ipak ponekad zastanem i razmišljam zašto ja to radim. Nekad dođeš do pametnih odgovora, ali opet ne znaš da li je to istina. Nikad zapravo ne znaš da li to radiš iz zadovoljstva ili zbog divljenja drugih ljudi, prihvatanja od strane drugih. Verovatno je i jedno i drugo", rekao je Nesbe.

U jednom trenutku se zapitao da li bi proveo dve godine pišući knjigu za koju niko ne bi znao da ju je on napisao, a koja bi ispala remek delo.

"Bih. To je kao kada neko podigne kuću u gradu. U njoj živi porodica koja je izuzetno srećna tom kućom i zbog toga je njen graditelj, za koga niko ne zna, zadovoljan. To je najbitnije za jednog pisca, ali opet uživam u pažnji i divljenju koje dobijam", istakao je jedan od najpopulranijih savremenih pisaca trilera.

Nesbe je autor romana "Ponoćno sunce", "Krv na snegu", "Sin", "Lovci na glave" i 11 romana o problematičnom inspektoru Hariju Huleu, koji su osvojili čitaoce širom sveta.

"Ne znam čime je Hari Hule opčinio svet, a ne znam ni da li želim to da analiziram. Pisanje je usamljen posao i zapravo kada pišem, imam u vidu dvojicu prijatelja. Ako se njima sviđa roman, onda je to dobar roman", kaže popularni pisac, rok muzičar, bivši fudbaler i broker.

"Kreiraš univerzum i onda pozoveš ljude da uđu u taj univerzum, to je pisanje. Ja doživljavam pisanje ovako: Ne možeš da posetiš ljude u njihovim domovima, možeš samo da otvoriš vrata svog doma, da ih pozoveš da uđu i kažeš "ovo je moj svet, ovo su moji likovi i slobodni ste da uđete u taj svet ili da ga napustite ako želite". Mislim da ljudi to mogu da osete", dodao je on.

Nesbe kaže da bi neko mogao da pomisli da bi lik Harija Hulea mogao da mu dosadi, ali baš suprotno - on za njega postaje sve više ljudsko biće i sve fascinantniji.

"Ljudi su višeslojni i što više vremena provodiš, recimo, sa svojim prijateljima, želiš da ih sve češće viđaš, jer ih sve bolje upoznaješ i to je mnogo zanimljivije od upoznavanja novih ljudi. Tako je i sa Harijem Huleom. Privilegija je imati čitaoce koji su još uvek zainteresovani za tog junaka. Još je važnije da sam ja kao pisac još uvek zainteresovan za tog junaka i da ulazim sve dublje u njegovu ličnost", pojasnio je Nesbe.

Nesbe se priključio projektu "Hogart Šekspir" u kojem pisci imaju zadatak da Šekspirova dela pretoče u savremeni roman i ostanu verni duhu originala, a rezultat je "Magbet" koji je "Laguna" nedavno objavila.

Slavni Norvežanin primećuje da je najveće pitanje u "Magbetu" šta je glavnog junaka gurnulo u zločin, do koje je granice on izmanipulisan od strane jake žene, a kada kreće njime da upravlja žeđ za moći.

"Magbet je prelepa i surova ljubavna priča o Boni i Klajdu koji zajedno odlaze u pakao i na tom putu im niko nije potreban. S druge strane imate utisak da Magbet skoro priželjkuje da ga Ledi Magbet gurne sa ivice. Njemu je to potrebno da bi uradio ono što je suprotno njegovim moralnim načelima. Da biste bili grešnik, potreban vam je neko da vas gurne sa ivice", primetio je Nesbe.

On je u "Magbetu" pronašao i ono što smatra da je moderan trik u pripovedanju.

"Čitaoci osete simpatiju prema nekome ko je na početku protagonista priče, a onda kada odlučuju za koga će navijati u daljem toku priče, oni menjaju stranu. Čak i u Bibliji imate Davida koji se bori protiv Golijata i čitaoci su uz Davida, ali on zatim šalje Uriju u rat da pogine kako bi mu oteo ženu. Magbet radi isto. Isto i ja radim sa Harijem Huleom. Zanimljivo u svemu tome je gurnuti čitaoce da vidi svet drugim očima, kroz koje ne očekuje da gleda", smatra Nesbe.

"S jedne strane nateramo čitaoce da prihvate zločin, moralno odvratan postupak, i tako ih učimo da budu tolerantni, voljni da vide kroz tuđe oči, da vide svet na više načina, da spoznaju da ne postoji samo jedan odgovor", pojasnio je Nesbe.