Uz njene pesme su sekli vene, a na kraju i naša pevačica tragično završila

Tokom bogate karijere stekla je epitet "kraljice romske muzike" i decenijama su mnogi smatrali da ima najraskošnij glas na domaćoj sceni.

Počela je da se bavi pevanjem u svojoj 14. godini, pridruživši se ujaku, kafanskom muzičaru.

U petnaestoj godini udaje se za muzičara Aleksandra Pavlovića i odlazi da živi u Sarajevo. Posle deset godina učenja zanata po kafanama snimila je prvu ploču sa pesmom "Gledala sam sa prozora". Odličan uspeh ploče (prodata u preko 500.000 primeraka) dao je Vidi nove smernice u životu. Napušta Aleksandra i Sarajevo i sa dva kofera u ruci stiže u Beograd. Tu je srela novu ljubav, muzičara Stevu Jovanovića. U braku sa njim bila je 27 godina. Nije krila nezadovoljstvo i da je nesrećna što nema dece.

Brak se raspao, ali ona i Stevo su nastavili da žive pod istim krovom svako u svom delu kuće. Poslednjih godina imala je problema sa visokim pritiskom, od čega je i preminula. Bila je jedna od najtiražnijih izvođača u Jugoslaviji, a samo neki od njenih hitova su: "Sanak me mori", "Došli dani tugom rasplakani", "Ostala je pesma moja", "Jača od tuge", " Samoća je od bolesti teža", "Kad imam pravo na bol", "Samo sam tebe volela" i drugi.

Vida je retko davala intervjue i pričala o svom životu. Ne zato što to nije želela ili je htela nešto da sakrije, već su je mediji jednostavno izbegavali.

Najviše je patila zbog toga što se nije ostvarila u ulozi majke i nije propuštala priliku da o tome javno priča.

- Kad uđem u studio, imam utisak da sam sama na ovom svetu. Decu nemam, to mi teško pada, ali, dobro, tu su deca mojih sestara koje su umrle. Kažem: Bože, zašto to tako mora da bude? Pa, čekaj, makar da im otpevam, neka plaču, neka čuju moju tugu. Događalo se da kad ploče dostignu tiraž od 200.000, prestanu da ih štampaju. Jednom prilikom, Nazif Gljiva je rekao: Ako Vida proda 500.000 ploča, šta ćemo mi da radimo - rekla je jednom i priznala:

- Malo su me novinari nervirali, da vam kažem i to. Na "Beogradskom saboru" samo sam znala da otpevam, uvek sam bila nekako po strani. Nijedan novinar nije hteo sa mnom da uradi ni najmanji intervju. E, kad sam doživela ovacije sa kompozicijom "Ostala je pesma moja", kad su zbog nje moje kolege plakale iza zavese, svi su potrčali ka meni. Onda im je moj suprug rekao: "Kad je dosad ništa niste pitali, nemojte ni sad - ona je ovaj uspeh ostvarila "slučajno"!" Ali, dobro, život teče dalje, neka mene tako. Možda je trebalo da budem agresivnija, bezobraznija, verovatno bih tako bolje prolazila. Ja znam da pevam, rekoh, ništa drugo mi i ne treba, i prepustila sam se sudbini.

- Volim da se družim s ljudima, volim kad mi neko dođe s harmonikom, da podelimo radost, po mogućstvu. Da pevamo i sviramo - to je za mene život, to mi daje elan. Ranije smo se puno družili: Šaban Šaulić, Snežana Savić, Snežana Đurišić, pa Nada Topčagić... Znali smo da budemo zajedno i po tri dana. Sad niko nema vremena za druženje, sve je u nekoj jurnjavi, brigama i strahu, nemaštini - govorila je pokojna pevačica.

U svojoj dugogodišnjoj karijeri nije doživaljvala samo ovacije, aplauze i divljenja. Bilo je i nemilih događaja koji su se duboko urezali u Vidino sećanje, a neke od njih podelila je sa javnošću.

- Ono što u filmu "Skupljači perja" radi Beli Bora, to je dečija igra u odnosu na ono što sam ja videla. Dok sam na nekom slavlju pevala "Dema miro" ("Tatino devojče"), mladić je flašom sebi izvadio oko. Strašno je to bilo. Kad bi se tekst prevodio sa romskog, zvučio bi smešno, zapravo, romske pesme se ne mogu prevoditi. Ko razume, zna da je to sama emocija, čisto osećanje. Znate, svašta sam videla, iseku glavu. Kažem čoveku: "Neću da ti pevam više, beži!" On sav u krvi. Pa, rekoh, šta je to u mom glasu da se ljudi ubijaju! - priseća se i kaže:

- Znate kako je izgledao moj boravak u Beču: slećem avionom, nemam vremena da se presvučem jer me ispred lokala u kome pevam čeka masa ljudi. A koliko god je sala u kojoj pevam velika, toliko je u njoj cveća. Kad uzmem mikrofon, to je padanje, plakanje, kuknjava - prisećala se Pavlovićeva.

Smatrali su je "kraljicom dobre romske pesme", ali i "kraljicom kafane".

- Ja sam kraljica bola i tuge. Kakav sjaj, kakva pompa. Sve moje pesme su sama seta i emocija. One su mi život obeležile. Kao da su od mojih suza nastale. Samo što me kamen nije mleo. Takav mi je život bio. Sve svoje pesme, koje sam ispevala, ujedno sam i živela. Moj život je pesma, duga, s puno tužnih i lepih strofa. Od najranije mladosti gledala sam ljude kako se vesele, tuguju i lumpuju uz moje pesme -  govorila je svojevremeno Vida Pavlović.

Vida Pavlović preminula je u Beogradu u 60. godini od posledica povišenog krvnog pritiska.