'KOD BAKE JE SIGURNO, HRVATI NAS NEĆE BOMBARDOVATI" Ispovest tada naivnog 12-ogodišnjeg dečaka o strahotama "OLUJE"

Ovim rečima s tugom u glasu priseća se dešavanja iz izbegličke kolone nastale tokom "Oluje" Dragan Malenčić, tada 12-godišnji dečak.

Ni danas, nakon 28 godina, kao odraslom čoveku nije mu lako da se seća dešavanja od 4. avgusta 1995, kada je započela hrvatska vojno-policijska akcija na Republiku Srpsku Krajinu.

"Bilo je mučno. Taj 4. avgust ostao mi je urezan u sećanje. Sa roditeljima sam živeo u Korenici, ali tog dana nisam bio kod kuće, već kod bake koja je živela u selu Vrelo. Tu je bio i češki bataljon UNPROFOR-a. Kao dečak pomislih: 'Dobro je da sam kod bake, ovde je sigurno, Hrvati nas neće granatirati'", priseća se Malenčić za "Glas Srpske". 

Međutim, uskoro se dobro začuo huk granata, na osnovu kojih su zaključili da su hrvatski vojnici probili liniju jer su granate padale blizu češke baze UNPROFOR-a.

"Da je tako bilo, ubrzo smo se uverili jer smo dobili informaciju da su oni probili liniju i da su ušli duboko u teritoriju Republike Srpske Krajine. Granatiranja su bila sve češća. I ja, zajedno sa bratom i njegovom suprugom koja je tada bila trudna, odlazim do sela Jezerca u nadi da tamo neće biti granatiranja. Međutim, oko 20 časova tog 4. avgusta rečeno nam je da je Republika Srpska Krajina pala i da moramo da idemo", seća se Malenčić.

U sumrak te večeri dolaze autobusi po ljude iz sela Jezerca, a on se zajedno sa bratom i njegovom suprugom vraća do bake, koja sa njima kreće do Korenice, gde zatiču praznu porodičnu kuću.

"Mojih roditelja nije bilo. Kuća je bila prazna. Nisam tada ni znao gde su. Tada, te večeri, kreće put pun neizvesnosti. Nakon Korenice došli smo do Lapca. Ja sam bio u automobilu sa bakom i tetkom. Brat i njegova supruga su otišli ispred nas. Međutim, nama se automobil pokvario pa me tetka prebacuje kod nekih ljudi, koje i ne poznajem. Dalje put nastavljam s njima i nakon nekoliko sati stižemo u Donji Lapac, gde sam ugledao svoje roditelje na traktoru i njima se pridružio", priseća se Malenčić.

Najtraumatičnije iskustvo za njega bilo je granatiranje kolone na Petrovačkoj cesti.

"Stojimo u koloni i čekamo. Ne znam zašto smo zastali. Ugledao sam decu kako se igraju pored kolone. Pridružio sam im se, ali našu igru prekinula je eksplozija. To je bilo svega nekoliko metara od nas. Ta eksplozija bacila nas je na zemlju i osetio sam toplinu. Sledeće čega se sećam su reči brata: 'Jesi li živ, povređen'", navodi Malenčić i dodaje da slike mrtvih i ranjenih ni danas ne blede.

Kako priča, ljudi u koloni uglavnom su bili gladni, a traktori i automobili ostajali bez goriva.

Da postoji ljudskosti, osetili su u Sanskom Mostu, gde su stigli 8. i 9. avgusta. Tu su im, priseća se, ljudi ubacivali hranu u prikolice, ali i zvali ih na ručak, dok su, s druge strane, u pojedinim mestima zatvarali vrata kuća.

"Negde pred Beogradom teško sam se razbolio, nakon čega me preuzimaju tetka i tetak. Završio sam u bolnici. Nakon pet, šest dana probudio sam se. Naravno, prošlo je mnogo od tog buđenja do sastanka sa roditeljima jer su oni završili u Valjevu, gde smo proveli nekoliko meseci. Nakon toga se vraćamo u Prijedor, odakle je rodom moj otac. Tu smo i danas", navodi Malenčić.

Dodaje da ode ponekad u Korenicu, ali to nije to.

"Tu više ne živi moj narod, već drugi ljudi. Nije to to. Strašno je to što nam se desilo, a to zlo nije kažnjeno kako zaslužuje", zaključio je Malenčić.

Hrvatska je 4. avgusta 1995. godine vojnim i policijskim snagama napala Republiku Srpsku Krajinu, teritoriju formalno pod zaštitom mirovnih snaga UN, a tokom pogroma "Oluja" proterano je 250.000 Srba, ubijeno više od 1.800 lica i spaljeno oko 22.000 srpskih kuća.

Pogrom "Oluja" zvanično je trajao četiri dana, a završio se padom Republike Srpske Krajine i uspostavljanjem hrvatske kontrole nad tom teritorijom. 

Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju u prvostepenoj presudi hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču okarakterisao je pogrom "Oluja" kao udruženi zločinački poduhvat, s ciljem trajnog i prisilnog proterivanja najvećeg dela Srba iz Republike Srpske Krajine.

Međutim, u drugostepenoj presudi takve tvrdnje su odbačene i hrvatski generali su oslobođeni svih optužbi, uz navode da u Krajini jesu počinjeni teški zločini nad Srbima. 

Tribunal je utvrdio da su hrvatska vojska i specijalna policija počinile veliki broj zločina nad srpskim stanovništvom, prvenstveno nakon oružanih napada.

Međunarodni sud pravde je u februaru 2015. odbacio međusobne tužbe Hrvatske i Srbije za genocid, utvrdivši da su se tokom i nakon "Oluje" dogodili zločini koji bi mogli biti elementi genocida, ali da "nije dokazana specifična genocidna namera". 

U Hrvatskoj se 5. avgust slavi kao "dan pobede i domovinske zahvalnosti", dok je u Srbiji i Republici Srpskoj 4. avgust dan žalosti i sećanja na prognane i ubijene Srbe.

Direktor Instituta za savremenu istoriju Predrag Marković kaže da je proslava "Oluje" u Kninu bizarni događaj i da je Hrvatska verovatno jedina zemlja u Evropi kojoj je nacionalni praznik to što su ispraznili gotovo trećinu svoje teritorije od stanovništva.

"Oni ih nisu pobili kao što su hteli u Drugom svetskom ratu, ali tamo Srba praktično više nema. Znači, oni slave nestanak stanovništva sa trećine svoje teritorije. Ja ne znam drugi takav nacionalni praznik u Evropi", rekao je Marković.

V.d. direktora Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica Srpske Viktor Nuždić rekao je za "Glas Srpske" da je “Oluja” bila kruna plana za svođenje Srba na statističku grešku, da bi se kasnije svesrdno radilo na tome da im bude sprečen povratak.

Nuždić ukazuje i da brutalni zločini, koji su tada počinjeni, ni do danas nisu dobili sudski epilog jer, očigledno, srpske žrtve su Haškom tribunalu, ali i ovdašnjem pravosuđu potpuno nevažne i posmatraju ih u velikoj meri kao "tek sporadične incidente".

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI