MARKO PREŠAO 1.000 KILOMETARA DA POMOGNE MALOJ TEODORI U trenucima kada sam mislio da više ne mogu, tada su me vodili srce i duša

Nije bilo lako na tom putu, ali kako je cilj bio da sakupimo novac za Teodorino lečenje, od odustajanja nije bilo govora.

U trenucima kada sam mislio da fizički više ne mogu, tada su me vodili srce i duša. I uspeli smo. Svi zajedno samo uradili veliku stvar, kaže na početku razgovora za „Alo!” Marko Nikolić (31), mladić velikog srca.

Ovaj fitnes stručnjak i motivacioni govornik rodom iz Vranja je za samo dvadesetak dana brzim hodom i trčanjem prešao oko 1.000 kilometara od Niša, gde godinama živi, do Atine, a sve kako bi skrenuo pažnju javnosti i apelovao na ljude dobre volje da pomognu u sakupljanju novca za lečenje jednogodišnje Teodore Cvetanović iz Aleksinca. Mala Teodora boluje od autoimune bolesti hemofagocitne limfohitiocitoze (HLH).

- Kada sam rešio da pređem 1.000 kilometara, odlučio sam da to svoje putovanje iskoristim da apelujem da se nekome pomogne, a u tom trenutku novac je bio hitno potreban Teodori. Do tada je sakupljanje novca za njeno lečenje išlo sporo i za nekoliko meseci jedva su uspeli da prikupe 2.000 evra… Teodora je sada u Bolonji na lečenju. Čujem se sa njenim roditeljima, koji su sada puni nade, a ja punog srca. Samo za operaciju je bilo potrebno 50.000 evra, ali tu su i drugi troškovi, recimo rehabilitacije. Međutim, za tih dvadesetak dana, koliko mi je trebalo da stignem od Niša do Atine, uspeli smo da sakupimo čak 70.000 evra za lečenje devojčice putem uplata na račun, ali najviše putem SMS-a - navodi Marko.

Na put je krenuo 15. jula.

- U početku nisam imao u planu da u tom periodu, kad su najveće vrućine, krećem na put. Međutim, kad su mi iz Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka NURDOR, preko kojeg sam i saznao za malu Teodoru i stupio u kontakt sa njenom porodicom, rekli da ona hitno mora na lečenje, odmah sam krenuo na put - navodi ovaj mladić.

Dnevno je prelazio i do 50 kilometara. Podršku su mu svakodnevno pružali njegovo dvoje prijatelja - Stanislava Petrović i Vladan Zdravković, koji su ga pratili autom.

To je bila svakodnevna borba. Nije bilo lako ni po suncu kada gori asfalt, ali ni po jakoj kiši. Ustajao sam u četiri ili pet ujutru i do podneva sam istrčavao između 10 i 20 kilometara. U periodu od 12 do 17, kad je najgore sunce, hodao sam, da bih opet od 17 do 20, a ponekad i do ponoći, trčao. Ništa nije moglo da me pokoleba u nameri da uspem, ni bolovi zbog otoka na nozi, žuljeva ili upale mišića. Tokom tog perioda izgubio sam osam kilograma, jednom sam se onesvestio, ali sam brzo došao sebi, a jednom sam čak i mokrio krv - ističe Marko.

Kaže da je tokom tog putovanja sa raznih strana dobijao veliku podršku, koja mu je, ističe, i te kako značila.

- Kod Vladičinog Hana me je grupa klinaca dočekala po najgorem pljusku. Mahali su mi i vikali: „Možeš ti to“. E, tada sam, čini mi se, još više mogao. Da ne pričam koliko mi je ljudi uputilo reči podrške na društvenim mrežama. Zaista mi je sve to mnogo značilo i davalo dodatnu snagu. Hvala svima koji su bili uz mene i pružali mi podršku, a pre svega hvala svima koji su pomogli Teodori - dodaje on.