Vladika Grigorije se u suzama oprostio od Hercegovaca

Mrkonjići su selo koje ima svega 11 stanovnika i dvadesetak kamenih kuća smeštenih u vrletima Popovog polja nadomak Trebinja, i danas je bilo ispunjeno narodom, vernicima, hodočasnicima.

Vladika je poručio da mu “pola srca ostaje u Hercegovini i da će se vratiti jednog dana”.

– Čovek se retko kad odmara i hladuje pod drvetom koje je sam zasadio. Takva je, valjda, pravda! Molim vas najponiznije i svim srcem da se molite i za mene Svetom Vasiliju, da ostane uz mene i na mom novom putu i u mojoj novoj službi i žrtvi – besedio je vladika.

On se pomolio i Svetom Vasiliju, za koga kaže da ga je svojim životom naučio da se ne boji zmija i škoprija, da bude uz njega u tuđini:

– Sveti prethodniče, što sad idem u hladnu tuđinu, jer verujem da, s tvojim blagoslovom, mogu pomoći našem rasijanom narodu! Da im mogu pokazati da je naš Bog Hristos svuda, i da si ti sa nama, ma gde mi bili!

Episkop Grigorije pozvao je Hercegovce da poštuju novog vladiku Dimitrija koga je Sabor na njegov predlog izabrao za naslednika.

Besedu preosvećenog Episkopa zahumsko-hercegovačkog i primorskog g-dina Grigorija prenosimo u celosti:

 

Požurio sam iz Beograda kako bih stigao u svoje milo Trebinje i bio danas ovde, sa vama, u Mrkonjićima. Pomislio sam da je to najbolje i najprikladnije mesto da zahvalim Svetom Vasiliju, ocu i vladici hercegovačkom! Molim i vas, dobri Hercegovci, duhovni potomci Svetog Vasilija, da u ovom času zajedno sa mnom zahvalite Svetom Vasiliju!

Hvala jer me nijednog časa nisi ostavio samog! Pomogao si mi da s tobom pogled usmeravam ka Hristu a svojim životom si me učio da jednovremeno primam udarce i blagosiljam. Svojim blagoslovom si me pokretao i podsticao da volim susede, ljude druge vere i nacije, jer si i ti tako činio i činiš! Uputio si me da budem pastir pastirima, da ljubim i poštujem svoje sveštenike i satrudnike. Ti si mi pokazivao da treba da se radujem tuđoj sreći i napretku, i još više si me upućivao da, koliko god i kad god mogu, blago spustim ruku na rame bolnih i nemoćnih. Tvoj pogled i oči su me pokrenuli da s radošću gledam ova polja, reke, jezera i gore, i da ih doživim kao svoje, kao tvoje, kao Božje te da ih osetim i vidim kao dar, kao sliku, kao pesmu! Od tebe sam naučio da mi srce zaigra kad ugledam dete i da mi utroba zatreperi kad vidim vitke i prelepe mladiće i devojke, s divnim umnim i blistavim očima! Da se radujem svakom čoveku; da se topim od miline u razgovoru s našim plemenitim staricama i starcima. Da uživam i blagodarim na čudesnim plodovima ove zemlje, na vinu, voću, povrću; da gledam i mirišem naše trave!

Naučio si me da se ispovedam Trebišnjici, Neretvi, Bregavi, Zalomki; da cenim i volim Orjen i Prenj, Zelengoru, Morine i Lebršnik! Ohrabrio si me da pevam na Čemernu i Pridvorici; da tiho plačem u Žitomisliću i Prebilovcima! Da Mostarom šetam otmeno kao Šantić, da volim Trebinje slično Dučiću! Da nikad ne zaboravim, kada sam u Dubrovniku, Vladislaviće i Boškoviće; da podjednako poštujem gorštake i poljake! Ti si me učio da su svi ljudi braća, da je Crkva majka, da je Bog prijatelj i Otac i Svedržitelj!

Danas sam došao u ovo tvoje i naše selo, u tvoj i naš dom, u ovu crkvu, da sa ovim narodom podelim blagodarnost i da izrazim neizmernu zahvalnost zbog svih blagodati kojim si me darovao, sveti! Ako si ti, pastiru i učitelju, imao potrebu i volju, iz bilo kojih razloga, da napustiš ovu zemlju i da radi žrtve i molitve odeš u hladnu pećinu, shvati i mene, sveti prethodniče, što sad idem u hladnu tuđinu, jer verujem da, s tvojim blagoslovom, mogu pomoći našem rasijanom narodu! Da im mogu pokazati da je naš Bog Hristos svuda, i da si ti sa nama, ma gde mi bili!

Sveta crkva, ti i ovaj narod na tvoj tron uskoro postavljate našeg divnog oca Dimitrija iz tvog i našeg Tvrdoša! A vi se, draga braćo i sestre, pomolite da novu službu i žrtvu otac Dimitrije ponese i iznese uz pomoć Svetog Vasilija jer drugačije u Hercegovini i ne može da bude! Budite mu, vi hrišćani, prijatelji, saputnici i satrudnici! Budite mu ono na šta ste pozvani, narod Svetog Save i Svetog Vasilija, narod Božji!

Vrlo je moguće da je ovo drvo, braćo i sestre, zasadio Sveti Vasilije, ali se nije pod njim odmarao. Otuda i mi treba da razumemo da se čovek retko kad odmara i hladuje pod drvetom koje je sam zasadio. Takva je, valjda, pravda! Ne treba da vam kazujem da sam pola života proveo s vama.