"Imam 32 godine i ni dan radnog staža jer sam tako htela! Neću da me u frižideru čeka slasna pašteta..."

Da odmah razjasnimo problematične detalje - rođena sam i odrasla u Beogradu. Odradila sam sve po redu - osnovnu, srednju školu i fakultet, a zatim i master. Logičan sled događaja bio bi posao, a zatim možda i porodica. Poslednja dva sam preskočila, i to vrlo svesno i namerno.

Imam 32 godine i ni dan radnog staža. Ne, ne radi se o radu na crno, tako uobičajenom u Srbiji. Naprotiv, svesno sam izabrala da se ne zaposlim. Odmah nakon fakulteta, optimistično sam krenula na onaj sajt za zapošljavanje - onaj na kome visi cela Srbija, uverena da pravi posao samo čeka na mene. Poslala sam prijavu, otišla na razgovor za posao, i vratila se kući zbunjena - rad na procenat, fiksnog dela nema, prijave nema, kancelarije nema. Naravno, uz priču da ukoliko se pokažem, sledi sve to, uz još eventualnih pogodnosti. Možda bih i nasela da sam izolovana od svega i svih.

Međutim, možda nisam naoružana radnim iskustvom, ali baratam veoma detaljnim poslovnim iskustvima svojih poznanica. Jedna je godine provela radeći na procenat, a ćorav dinar nije videla. Druga u ovom trenutku, po vetru i košavi pešači kroz Beograd kako bi došla do posla, iako platu nije videla četiri meseca. Pitate se zašto pešači? Zato što nema para za prevoz!

Treća godinama radi za platu od 200 evra. Značajno je starija od mene, a dete joj je na putu. Da nije našla tog nesrećnika koji radi za, za nju, neverovatnih 40.000 dinara, ostala bi na pašteti i hlebu do kraja svog radnog, a i životnog veka.

O isfrustriranim direktorima i menadžerčićima na svim tim mestima nema svrhe ni govoriti. Ako krenem da pričam o stresu koji je ta moja drugarica preživela nakon što se obradovala trudnoći, pa shvatila da to treba saopštiti i direktoru? Inače, još uvek nije skupila hrabrost da saopšti tu "tragediju" menadžerčiću - reakciju jedva čekam!

Šta vi meni nakon ovih iskustava predlažete? Da se zaposlim i za 200 evra trpim nepismenu budalu koja će da me smara, gnjavi i maltretira, dok ja pešačim do posla znajući da me nakon agonije od osam do deset sati u frižideru čeka slasna pašteta? Što bi rekao pokojni Milošević - malo morgen!

Život možda i jeste borba, ali ja u ovakvoj borbi da učestvujem - neću! Vi slobodno radite za crkavicu, maštajte o Novom Zelandu na koji zapravo nikada nećete otići zato što ste Srbi tj iz Srbije a mi tamo nismo poželjni tj ne daju nam vize jer znaju zašto idemo i da se nikada vratiti nećemo (čak ni da berete jabuke), i maštajte o boljem životu. Ja svoj život neću predati u ruke umišljenom šefu kako bi rezultate mog rada predstavljao kao svoje glavonjama iznad sebe, dok ja klopam suvi hleb, a iznutra se klopam kao mladi mesec, prenosi portal.