Branko pronašao dva miliona dinara i učinio VELIKO DELO!

On je ovaj silan novac zapazio na podu svoje kafane i pretpostavio je da pripada čoveku koji je kod njega u lokalu prethodno slavio rođenje unuka.

Bez razmišljanja je vratio novac i odbio ponuđenu nagradu. O svom poštenom i humanom gestu gotovo da i ne želi da priča, jer smatra da bi sramota bilo da je uradio bilo šta drugačije.

- Tog jutra je kod mene u kafanu došao čovek sa nekoliko prijatelja i rekao da je dobio unuka. Čašćavao je sve živo, bio je baš veoma veseo. Kada je završio sa slavljem, posle nekoliko sati, izvadio je novac iz džepa, prišao mi, platio i otišao. Nedugo z atim, na podu kafane sam zapazio torbu, uzeo je, otvorio i u njoj pronašao nekoilko velikih svežnjeva novčanica. Bilo je negde oko dva miliona dinara, poprilično velik novac. Odmah sam povezao stvari i shvatio da pare verovatno pripadaju čoveku koji je kod mene slavio rođenje unuka - kaže Branko i dodaje:

- Srećom, Ivanjica je malo mesto, svako svakoga zna, pa sam vrlo brzo pronašao čoveka kome je sav taj novac pripadao. Srce mi je bilo puno kada sam video njegov izraz lica pošto je ugledao svoj novac. Ta radost ničim se ne moće opisati, obradovao se kao retko ko, očigledno bi bio u velikom problemu da je izgubio taj novac. Odmah mi je ponudio nagradu, ali bez razmišljanja sam odbio. Popili smo piće, zahvaljivao mi se sto puta i to je to - kaže skromno Branko.

On smatra da njegov gest nije nikakav podvig, niti veliko humano delo, već nešto što bi svaki normalao čovek morao da uradi.

- Ne vidim da sam ispao nekakav heroj, šta je trebalo da uradim, da zadržim novac?! Pa valjda bi svako normalao uradio isto što i ja. Sramota bi bilo da je drugačije. Svakome može da se dogodi peh da izgubi novac. Da nisam znao čiji je, odneo bih ga u policiju, pa bi onda oni našli vlasnika - zaključuje Branko.