Snovi se ostvaruju, ako verujete!

Ovom se rečenicom, čini mi se, najbolje može opisati to što je „Beograd na vodi“ dobio prve stanare. U ovom slučaju sanjar je, niko drugi, do predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je uspeo da materijalizuje ono o čemu su mnogi pre njega samo maštali - spusti prestonicu na reke.

Ipak, niko od njih ni u mnogo srećnijim i bogatijim vremenima nije otišao ni korak dalje od crtanja raznih planova i skica. Samo je Vučić imao hrabrosti da uđe u žbunje i koprive, raskrči ih, bilo da se radi o onom pravom, koje je tu raslo, bilo da je reč o onom politikantskom i medijskom, koje je daleko opasnije i čije su bodlje mnogo otrovnije.

Neverovatna je mržnja koju su razni nabeđeni intelektualci i opozicionari pokazali prema ovom projektu. Prvo su tvrdili da je „Beograd na vodi“ samo lepa bajka, a kada su videli da je Vučić ozbiljan i da je đavo odneo šalu, nema gluposti koju nisu uradili da ga miniraju. Branili su barake u Savamali kao da je reč o muzejima, potkopavali temelje zgrada, sladili se požarom i svakom nevoljom koja je zatekla graditelje.

Priznajem, malo bolje razumem motive nekih domaćih tajkuna koji su dolazak stranog investitora shvatili kao isušivanje baruštine u kojoj su kao gladni aligatori gutali sve što su stigli a da pritom nisu morali da ulože baš ništa. Godinama su se samo tovili i ništa ih drugo nije zanimalo.

Da se razumemo, ne spadam u one koji će ikada imati i špajz, a kamoli stan u ovom elitnom naselju, ali nikako ne mogu da razumem ljude kojima smeta napredak sopstvenog grada i države. Zašto je za njih loše ono što je za njihovu domovinu korisno? Zašto im smeta da neko tu uloži i potroši novac kojim će se posle graditi škole i bolnice, kojim će biti povećane penzije i plate?

Na ova pitanja nema racionalnog odgovora, kao što ni mržnja sama po sebi nije racionalna. Ostaje samo nada da ćemo se kao narod i ljudi nekada promeniti i početi da se nadmećemo u idejama i planovima kako da nam svima bude bolje. Verujem da je i to važno skoro kao borba protiv bele kuge.