Prvi se kučići u vodu (ne) bacaju!

U kojem trezoru narodnih mudrosti predsednik Aleksandar Vučić treba da potraži savet i putokaz za odluke kojima je došlo vreme? Na njegov sto je već stiglo prvo pismo koje se može smatrati ponudom za rasplitanje kosovskog čvora, i to od pet najuticajnijih zapadnih zemalja. Još preciznije, od najvećih akcionara Kosova kao samostalne i od većine zemalja priznate države. Predsednik Vučić je već govorio o tome, nije zvučao kao optimista, ali ostavio je prostor za nadu da Srbija dobije častan izlaz.

Ne ulazeći u sadržaj teksta koji je na Vučićevom stolu, pozabavićemo se ovde tek fenomenom „prve ponude“ koju Zapad ispostavlja umešanim stranama. I nećemo ići daleko, u Avganistan, Irak, Libiju, Koreju... Ostaćemo na Balkanu, i to bez odlaska u davnu istoriju, zadržaćemo se na protekle dve decenije. Biće nam sasvim dovoljno za ovu priliku.

Pravilnost kaže - prva ponuda je uvek najpovoljnija. Tačno je, ovo se kosi sa logikom pregovaranja, jer prve ponude, odakle god da dolaze, nisu naročito povoljne, ali o njima se da pregovarati, pa i cenkati, dok se ne dođe do kompromisa. Ali sa našim balkanskim krizama stvari stoje drugačije.
Jedna od prvih „prvih ponuda“ koju smo odbili, a koja će se kasnije ispostaviti kao najbolja, bila je Vens-Ovenov plan za Bosnu 1993. godine. Predviđao je, između ostalog, unitarnu Bosnu i Hercegovinu, podeljenu na pokrajine sa širokim autonomnim ovlašćenjima. Ovaj plan bi svakako skratio rat za dve godine i ostavio u životu hiljade ljudi. Srbi tada nisu želeli da se povuku sa 27 odsto osvojenih teritorija, kako je predviđao plan, i odbacili su ga na čuvenoj sednici Skupštine na Palama. Dve godine kasnije i hiljade mrtvih kasnije, prihvatili su manje procente i nepovoljniju geografiju od one iz Vens-Ovenovog plana.

Odbacili smo i čuveni plan Z4 za okončanje sukoba u Hrvatskoj. Sačinjen početkom 1995. godine, davao je Srbima u Hrvatskoj, obratite pažnju: sopstvenu monetu, poresku nezavisnost, grb, zastavu, himnu i policiju, poseban status za većinski srpske opštine... Srbi su to odbili i nekoliko meseci kasnije usledila je „Oluja“.

Koliko god se o Rambujeu diskutuje kao o „klopci“ koja se nije mogla prihvatiti, suštinski sporno za Srbiju je bilo prisustvo snaga NATO na njenoj teritoriji i održavanje referenduma na Kosovu posle tri godine. Odbili smo. Usledilo je tragično bombardovanje, a NATO je došao na Kosovo (u Srbiju), koje je ubrzo potom proglasilo nezavisnost.

Odbili smo u Beču 2007. i Ahtisarijev plan za Kosovo. Za srpsku zajednicu na Kosovu predviđao je sve ovo što danas postoji - nove opštine sa srpskom većinom, garantovano učešće Srba u parlamentu i vladi, saradnju srpskih sredina sa Srbijom, zaštitu pravoslavnog istorijskog nasleđa… i ono za šta se danas borimo u briselskim pregovorima. Odmah po srpskom odbacivanju tog plana, Kosovo je ubacilo Ahtisarijev plan u svoje zakonodavstvo, ali se prethodno proglasilo za nezavisnu državu.

U istoriji kriza na Balkanu u poslednje dve decenije ne postoji rešenje u kojem je Srbija prošla bolje na kraju nego što je bila na početku. Prve ponude bacali smo u vodu kao „prve kučiće“, misleći da smo dovoljno mudri i vešti da pregovorima, čekajući Ruse, dođemo do povoljnijeg ishoda. Nije nam bilo dovoljno da se jednom uverimo u suprotno, već smo istu grešku ponavljali iznova i iznova. Ovde smo pomenuli tek nekoliko najpoznatijih situacija, istorijskih čvorišta u kojima smo odabrali pogrešno skretanje, žrtvujući ljude, imovinu, razvoj, vreme i budućnost.

Pred Srbijom je još jedna raskrsnica, nimalo pregledna i jednostavna za prelazak. Kakav god da bude ishod, biće razloga za kajanje (baš kao u tamnom vilajetu), ali već imamo iskustvo iz čitavog niza ovakvih situacija koje bi moralo da nam pomogne da se ne sapletemo ponovo o isti kamen. Pogledajmo to „prvo štene“ vrlo pažljivo i pokušajmo da procenimo u šta bi moglo da izraste. Možda u rasnog i vernog psa čuvara. Ali to nećemo saznati ako ga odmah bacimo u vodu. Ovih dana na svakom koraku čujemo rečenicu: „Ne bih Vučiću bio u koži“. Neverovatno je i krajnje cinično da svi ti koji, kako sam ih već ovde nazivao, ratnici na tastaturama pretećim tonom dele Vučiću savete po društvenim mrežama, upozoravajući ga šta ne sme da uradi. Da ne sme da pristane na nezavisno Kosovo (koje je proglasilo nezavisnost 2008. godine), da ne sme da pristane na podelu Kosova (kao da nam to neko nudi), da ne sme da potpiše pravno obavezujući sporazum sa Kosovom... Isti ti se pak kad neko pomene rat kao opciju za vraćanje Kosova Srbiji obraćaju Vučiću ljuti i traže da on pošalje svoju decu u rat ako mu se ratuje i gine. Pa šta mi zapravo hoćemo?! Zapravo, mi uvek samo znamo šta nećemo.

Počeo sam narodnim mudrostima, završiću mudrostima velikih mislilaca. Trenutno nam je najvažnije razumevanje među nama samima. Pa onda razumevanje za stanje u kojem se nalazimo. Jer je najvažnije da sačuvamo mir. A mir upravo dolazi kroz razumevanje, a ne kroz sporazume. I treba sve uraditi za mir, jer mir je doba u kojem sinovi sahranjuju očeve, a rat doba u kojem očevi sahranjuju sinove. Nijedan razlog nije dovoljan da deca odlaze u smrt, a da ih roditelji ispraćaju. I samo u miru dolazi napredak. A napredak nije puko popravljanje prošlosti, već neprekidno kretanje prema budućnosti.

I zato je deviza pravih državnika - biti hrabar pred neprijateljem, a bojati se rata. A u mirno vreme ima najviše prilika za podvige. Ozbiljan državnik nikad ne zaboravlja da, ako je on u pravu 24 sata pre nego svi drugi, onda ga ta 24 sata smatraju čovekom koji nema zdrav razum. Aleksandar Vučić je, bez dileme, ozbiljan državnik. I zna da će, šta god da odluči, biti osuđivan od onih koje nisu sposobni da donesu ni odluku šta da obuku za posao, a kamoli nešto važnije. Aleksandar Vučić je donosio nepopularne mere, znajući da su neophodne i ozdravljujuće za državu i društvo, ne mareći kako će se to odraziti na njegov rejting i popularnost. I da li će ga svi voleti. I možda ga ne vole svi koji glasaju za njega, a to je skoro 60 odsto birača, ali mu veruju jer su svesni da radi za dobro njih i njihove dece. I samo je to suština, i samo je to važno. Miloš Obrenović je na samrti rekao: „Srbi me nisu voleli jer su sa mnom pobedili“.

Nemam dilemu da će odluke koje će predsednik Vučić donositi u narednom periodu biti pobeda budućnosti Srbije nad prošlošću i mitovima, a da ćemo zajedno sa Aleksandrom Vučićem i mi pobediti, u miru.