Boško Kozarski
Privatna arhiva

Taman utemeljismo nadu u Novu godinu i iz niskog starta se zatrčasmo ka svim manjim i većim planovima koje smo skovali uz vruću rakiju i porciju prazničnog optimizma, kad eto ti njega, oca nacije i crkve srpske, eto Savindana pred nama da nas podseti zaveta, zapleta i našeg zadatka za rasplet i razrešenje.

Uskliknimo s ljubavlju! Kome i zašto? Sveti Sava nije samo utemeljitelj autokefalne crkve, srpskog školstva i zdravstva, pa i pravnog sistema (setimo se Nomokanona) već je iznad svega seme naše nacije, precizna definicija našeg roda. I sve ovo, koliko god izgledalo i jeste grandiozno za istoriju i sve buduće vekove i dovoljno opravdanje za usklik po školskom planu i programu, toliko je njegova uloga danas daleko značajnija u onom segmentu u kojem je uticao i na svoju braću - pomirenje i sabornost.

Duboko podeljeno srpsko društvo danas vapi za istinskim svetosavljem. Naprosto, školska priredba sa nekoliko recitacija uz izložbu likovne sekcije sa vorholovskim prikazom Rastka Nemanjića nije dovoljna da se utemelji svetosavska ideja u glavama novih naraštaja, a kamoli da smiri uzavrele mozgove potpaljene političko-lešinarskim nagonima.

Skup svih porodičnih i drugih zdravorazumskih vrednosti koncentrisanih oko svetosavlja potrebno je nanovo afirmisati u celom srpstvu, kudikamo jače od novog rijaliti formata ili pevačkog takmičenja. Heroj mladih mora biti Rastko, uzor Sava, a najbliži rod svaki svetosavac. Kad svetosavlje postane model svakog Srbina, tada će i naš usklik pun ljubavi poteći iz srca, a želja za životom u slozi će postati iskrena.

U suprotnom, preko usta ono malo svetosavaca danas prelomiće se ona Matijina: “Neka je prokleta zemlja u kojoj je paščad puštena, a kamenje svezano!”