Bez vida mogu, ali ne i bez ljubavi!

Dragan Vasilijevića (49) iz sela Sivčina kod Ivanjice za sebe kaže da je vuk samotnjak. Kada ga upoznate, shvatite da je njegova duša sličnija nevinom jagnjetu, ali skrhana samoćom u skromnom domaćinstvu na kraju sela.

Dragan je sa 14 godina ostao bez vida i šake na levoj ruci. Nesrećan slučaj! Pronašao je u šumi eksploziv, a kraj priče po njega je bio skoro fatalan. Nije poklekao, već se uhvatio u koštac sa životom i za sada dobija bitke.

Kada vam je najteže?

- U kući se dobro snalazim. Mogu da pospremim sam, da obrišem prašinu, spremim hranu. Ali najteže mi je što nemam nikoga da izađem, prošetam. Tako bih rado nekada došao tih nekoliko kilometara do Opaljenika da sednem u kafanu, ručam, opustim se u prijatnom društvu. Prosto me tišti ta samoća. Čini mi se da bi mi lakše bilo samo da znam da imam još nekoga u kući. Nije u pitanju dosada, već potreba da s nekim podelite dobro i zlo, nasmejete se, porazgovarate…

Kako ste uspeli da pobedite najteži period nakon smrti vaših roditelja?

- Tada mi je bilo strašno teško. Prvenstveno duhovno, a onda i finansijski. Otišao sam u dom. Međutim, patio sam jako za svojim ognjištem i čim su se finansijske prilike malo stabilizovale, vratio sam se kući. Nisam od opštine dobio traženu pomoć, pa sam polako uz pomoć brata i prijatelja sredio svoju kuću. Nisam bogataš, ali ni siromah. Živim skromno, ali bih rado to što imam podelio s nekom dobrom i plemenitom dušom koja veruje u duhovnu lepotu.

U Domu ste pisali pesme, o čemu one govore?

- Pa upravo o toj duhovnoj lepoti, životu, pravim vrednostima. Verujte, iz mog ugla mnogo je bolje sagledati istinske vrednosti života! Pesme su objavljene u zbirci „Pesme su naša krila“ i taj pisani trag mog postojanja jako mi je važan.

Osim poezije, volite i prozu?

- Da! Nabavljam elektronske-zvučne knjige, i to mi puno znači. Uveče se družim s knjigom, dosta slušam, učim, to mi prekrati vreme u samoći. Raznovrsna literature je u pitanju, smatram da čovek mora biti svestran.

Zaljubljenik ste u fudbal?

- Između ostalog, taj trenutak kada mi se dogodila nesreća još više boli, jer sam postao svestan da neću moći da se bavim tim ili nekim drugim sportom. Oduvek sam to želeo. Ne propuštam prenose utakmica na Radio Beogradu, pretvorim se sav u uho kada slušam „Vreme sporta i razionode“. Pratim sve, ali navijam za Partizan. Volim i atletiku, košarku, odbojku… Mada, volim i muziku. Omiljena grupa mi je „Riblja čorba“, volim rok i pop scenu, često slušam i nešto ozbiljnije.

Na Vidovdan ste napunili 49 godina, šta ste tada poželeli?

- Druga, prijatelja, ženu! Nekoga ko ume da prepozna sebe pored mene ovakvog kakav sam. Nijednog trenutka ne želim da izazivam sažaljenje, nisam socijalni slučaj, invalid sam, ali se trudim da živim punim plućima kao svi drugi ljudi. Potrebna mi je tek minimalna pomoć, lepa reč i topao zagrljaj…

Brat mi vraća osmeh na lice

Šta vam najčešće vrati osmeh na lice?

- Moj brat, on i njegova porodica su mi velika radost. Pravi bratski oslonac i ispružena ruka u svakom trenutku. Leti kada beru maline, tu su čitav dan, oživi mi kuća, nekako je sve drugačije, veselije, toplije… E o tome ja govorim. U selu ima sedam, osam kuća. Staračka domaćinstva i muškarci. Nedostaje žena, da unese mir i tolinu u dom.

Čega se nerado sećate?

-Tog dana kada se dogodila nesreća. U stvari, jedino što znam jeste da to što sam pronašao nikako nije ličilo na bombu ili bilo kakvu eksplozivnu napravu. Zato sam i uzeo u ruku. Bio sam mlad, ali ne glup i nepismen. Šta je u stvari bilo, kako se dogodilo, zašto, do danas niko nije saznao.

Slatkorečiva obećanja opštinara

Da li ste imali pomoć državnih institicija?

- Meni ona nije ni važna, ali neko ko ima ovakav problem prima i 100.000-150.000 dinara mesečno. Ja ništa. Ne brine država o nama koji smo daleko.

Kakvo je bilo razumevanje lokalne samouprave?

- Za vreme bombardovanja sam se vratio iz doma. Uz pomoć brata sam došao u trošnu kućicu, mislio sam ako treba da poginem, onda neka to bude tamo gde sam rođen. Tada sam se obratio predsedniku Opštine Ivanjica Slavu Sekuliću za pomoć. On mi je tako slatkorečivo obećao kućicu u kojoj ću ja živeti, a nakon moje smrti bi ona koristila drugim invalidima. Naravno, ni on, a ni njegovi naslednici do danas ništa nisu učinili.