Srbiji je hitno potreban satelit!

Srbija nema sopstveni satelit i zbog toga mora što pre da se uključi u Evropski kosmički program i da koristi resurse evropskih satelita “Galileo” i “Kopernikus”. To nam je važno zbog celovite bezbednosti, ali i zbog telekomunikacija, zatim ekološkog i drugog teritorijalnog nadzora, a posebno zbog nadgledanja kritične osetljive infrastrukture, svih onih objekata koji su važni za nesmetano funkcionisanje zemlje.

Potrebno je da imamo nadzor nad energetskim postrojenjima, skladištima, rekama, da pratimo migracije, ali i za druge objekte podložne rizicima i pretnjama različitog porekla. 

Ovo je stav prof. dr Momčila Milinovića, profesora na katedri za sisteme naoružanja Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Pre više od godinu dana okupio je tim inženjera, ali i stručnjaka iz civilne bezbednosti i vojske da bi zajednički predložili i konkurisali za projekat sa temom “Nadzor posebno osetljive kritične infrastrukture pomoću tehnologija integrisanih sa satelitskim linkovima”, sa kojim su aplicirili kod Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja 2016. godine. Ovaj konkurs je, međutim, poništila Vlada Srbije, pa je projekat na čekanju.

I dok Srbija ne čini mnogo da se strateški pozicionira na nebu, i da iskoristi postojeće resurse bogatijih i razvijenijih država, pre svega evropskih, naše komšije ne sede skrštenih ruku. Bugari su pre nedelju dana lansirali sa Floride telekomunikacioni satelit koji sada može da vrši nadzor celog Balkana. Deset godina razvijali su ovaj program koji ih je koštao 238 miliona dolara, a cena samog lansiranja bila je 61,2 miliona dolara. Nosilac posla je privatna firma “Bulgaria SAT”. Satelit je geostacionarni i kretaće se uglavnom prateći rotaciju Zemlje, tako da će sve vreme imati mogućnost nadzora Balkana, ali i Crnomorskog regiona u celini. Životni vek mu je projektovan na 15 godina, a težina 3,7 tona.

Bugarska kompanija ocenila je da im je bilo važno da zauzmu svoj orbitarni nacionalni slot, te da će zahvaljujući ovom satelitu biti i više prisutni na tržištu Srbije, zahvaljujući svojoj ćerki firmi “Polaris”, koja već sada ima 35.000 korisnika satelitskog programa u Srbiji.

Prof. Milinović kaže da je bugarski satelit velika stvar za njihovu državu i čestita Bugarima na ovakvom projektu, jer pruža ogromne mogućnosti.

- Svaka im čast što su to uspeli da izvedu. Ali oni su još pre tri decenije razvijali kosmički program i leteli u kosmos sa Rusima, koji mi nikada nismo imali iako se početkom osamdesetih i ta ideja razmatrala u našim jugoslovenskim vojnotehničkim krugovima - kaže naš sagovornik.

On smatra da Srbija u sadašnjem trenutku nema mogućnost da se bavi samostalnim razvojnim programima za vlastito lansiranje raketa i samostalnu izradu samih satelita. Za nas bi, dodaje, bilo pametnije da koristimo postojeće evropske satelite, jer kada bismo bili punopravni član, mogli bismo da koristimo snimke kako slobodne tako i ograničene cirkulacije koji su nama kao državi na specifično osetljivom geopolitičkom prostoru neophodni.

Satelitski programi imaju tri segmenta, objašnjava naš sagovornik. Prvi deo je razvoj raketa i sistema upravljanja kojima bi se satelit lansirao i vodio. Drugi je izrada takozvanog korisnog tereta, dakle samog satelita, a treći deo je korisnički sistem za različite naučne i društvene delatnosti, uključujući i naučne, kosmičke, geofizičke, astronomske, astrofizičke, međunarodne istraživačke zadatke uz pomoć satelita kao kosmičke senzorske platforme određene namene.

- Samostalni program lansiranja raketa imaju samo velike sile - Amerika, Rusija i Kina i Evropa na čelu sa Francuskom. Tu su i Indija i Brazil, koji su imali neke pokušaje, ali još uvek nisu do kraja osvojile tehnologiju lansiranja ozbiljnih, velikih namenskih satelita. Mi imamo stručnjake koji bi mogli da se bave time, a i referentne svetske konstruktore koji su nekada učestvovali i vodili raketne programe na Zapadu, ali je to, u ovom trenutku, veliki zalogaj za zemlju kao što je naša - objašnjava prof. Milinović.

Ne veruje da bismo imali dovoljno kadrova za izradu samog satelita, ali je uveren da bismo lako i rado participirali i uspešno se uključili u tekuće programe. Uostalom, Bugarska je lansirala satelit američkom raketom “falkon 9”, što je dokaz da odavno rade na programu jeftinog lansiranja, namenjenog malim zemljama sa skromnijim budžetom.

- Za nas bi bilo važno da pristupimo evropskim satelitskim resursima. Ne bih imao ništa protiv da Srbija ima link ili participaciju i na drugim satelitima, kineskom, ruskom, pa što da ne i na bugarskom, ali to može biti i šire strateško pa čak i političko pitanje.

Satelita je, objašnjava, danas veoma mnogo i imaju različite namene. Može da se napravi i manji osmatrački, takozvani špijunski satelit, koji će da napravi nekoliko revolucija oko Zemlje na nižim orbitama, snimi šta je potrebno, ugasi se i izgori u atmosferi. Postoje i mali sateliti koji koštaju nekoliko desetina hiljada dolara, koji su deo međunarodnih studentskih projekata. Studenti ih konstruišu i iz njih očitavaju podatke za istraživanja. Veliki sateliti koštaju mnogo više, a koriste se za nadzor teritorije - praćenje atmosferskih prilika, ekoloških parametara, za telekomunikacije...

- Postoje satelitski linkovi koji su besplatni, ali njih ne možete da usmerite tamo gde vama treba - objašnjava prof. Milinović. - Recimo, ako su elementarne nepogode, izbegličke krize ili nešto slično i vama treba satelitski snimak nekog objekta u realnom vremenu da procenite rizike i pretnje ili stepen ugroženosti, to ne možete u željenom trenutku da dobijete sa besplatnog linka, a posebno ne sa željenom rezolucijom.

Ali Srbija još nema ni zakonsku regulativu kompatibilnu sa evropskom o korišćenju satelita. A još 1998. godine, kaže naš sagovornik, u Beogradu je u organizaciji Saveznog ministarstva za telekomunikacije održan višednevni sastanak svih predstavnika balkanskih zemalja sa jednom od tema o izradi zajedničkog, balkanskog satelita gde su bili i bugarski predstavnici, a sastanku je prisustvovao i prof. Milinović. Pregovori su propali jer je bilo vreme sankcija, ali i, dodaje, zato što Grčka i Turska nisu prihvatile nijedan dokument bez uzajamne rezerve. Usledilo je bombarodavanje i blokada naših zvaničnika i eksperata da idu na dalje sastanke u EU.

Do 2006. godine ništa slično nije se ni pominjalo. Od tada su počele da se javljaju sporadične ideje o sinergiji i učešću, ali do danas u kosmosu ni najmanji šraf, a kamoli ceo satelit, nema srpsku oznaku.