Sećate se hrasta?

Zato što je bilo jedno od najstarijih u državi i značilo je ljudima koji su ga pohodili. Čak i da nije bilo tako, taj hrast je svoj život, isti fenomen koji svi nosimo u sebi, započeo u vremenu kada niko od nas nije bio ni u vekovnom planu za bitisanje na ovoj planeti. Jedina krivica bila mu je što se isprečio na trasi tog puta. I danas verujem da je ona mogla da se pomeri kako bi se drvo sačuvalo.

Pre tri godine pitala sam da li u Srbiji postoji čovek čija će ruka zabiti testeru u njegovo stablo i ubiti ga? Nije bila jedna, već šest! Sekli su ga tajno, u vampirsko vreme, dok je narod spavao. Sat i po im je trebalo da ga obore. Jedan od njih priznao je da nikada nije sekao toliko veliko drvo. U celoj priči teška je i ta laž nadležnih da će biti sačuvan i pretvoren u spomenik. Ako su nadležni mislili da tako razbacan leži svuda unaokolo, onda je to spomenik njima i epohi kada je u Srbiji beton bio važniji od života. Mnogo je tužna ta slika i nadam se da ćemo mi starom hrastu svakog jula praviti spomenik rečima koje će ga otimati od zaborava, iako se dosad pokazalo da je Alchajmer Srbima najbolji drug!