Samoubistvo iz zasede

U Emiratima, evo, već osmi mesec nema ni kapi kiše, a kamoli snega (ovde postoji planina kod Ras Al Khaimaha, Džebel Džais, gde ume dobrano da zahladni, a bogami i da se zabeli sneg. Uzgred, sneg u Dubaiju i Abu Dabiju praktično nikad ne pada). Padavine su, rekao bih, karakteristične za Srbiju, ne samo meteorološki, već i karijerno: malo-malo, pa neko ili nešto padne. Ovog puta, padavine su prisutne na opozicionoj sceni.

Nakon što se „Tviter zvezda“ Saše Radulovića ugasila negde oko predsedničkih izbora, sada je, izgleda, i „nova nada“ Saša Janković uspešno stavio tačku na svoju karijeru ozbiljnog opozicionog lidera. Gospodin Janković je na istim tim predsedničkim izborima, na kojima je Saša Radulović potonuo u sivilo statističke greške, osvojio šestinu glasova izašlih birača, zauzevši (iako sa više nego trostruko manje glasova od Aleksandra Vučića) drugo mesto. Sve je to Saša Janković uspeo da prospe po blatu i mulju srpskog politikantstva. Ako je verovati njegovim nekadašnjim najbližim saradnicima, Draganu Šutanovcu, ali i samom Jankoviću, on je priželjkivao da od Aleksandra Vučića dobije premijersko mesto. Cilj svake političke organizacije je da dođe na vlast, i to je legitimno. Ali, bazirati svoju kampanju na retorici „ne sa Vučićem“ , prikupljati glasače uveravajući ih da neće biti nikakve saradnje, a istovremeno ispod žita priželjkivati ključnu poziciju u vlasti pod plaštom koncentracione vlade, u najmanju ruku, licemerno je. Iskreno, nisam očekivao od Saše Jankovića da počini ovakvo „samoubistvo iz zasede“, ali me je najnovije otkriće podsetilo i iznova uverilo da sam bio u pravu kada sam tvrdio da je srpskoj opoziciji jedini cilj vlast, a ne bilo kakva promena.

Sve u svemu, samozvani „lideri opozicije“ podsećaju na Džima Morisona: traju kratko, ali sijaju jako. Za vreme „slave“ svojim bleštavilom privuku pažnju mnogih, ali na kraju svoju karijeru skončavaju sami i odbačeni gotovo od svih. Za taj pad, po pravilu, sami su zaslužni: populizmom i licemerjem možda se može pridobiti pažnja, ali se ne može zadržati podrška građana.

Dok je ovakve opozicije, naprednjaci i njihovi koalicioni partneri ne moraju previše da brinu za očuvanje vlasti: ako iole budu radili na terenu i ako ne budu pravili ozbiljnije gafove, vlast će im sama upadati u ruke, želeli oni to ili ne. Opozicija je toliko slaba da šteti ne samo sebi, već i strankama na vlasti: sa razjedinjenim i licemernim protivnicima, kojima je motiv samo da se dokopaju svog parčeta kolača, vrlo je teško pokrenuti ljude u izvršnoj vlasti da daju maksimum u stvaranju ozbiljne države. Jednostavno, nema ko da ih ozbiljno kritikuje.

Ispada da je za mnoge funkcionere SNS, ali i raznorazna bića iz sive lagune, karijerne bitange i političke transformerse u vlasti mnogo veće strašilo Aleksandar Vučić, nego ovakva opozicija. Vučićev mač može da iseče mnoge; mačevi opozicije, čak i u retkim trenucima kada ih „opozicioni lideri“ isuku i usmere prema vlasti, a ne prema drugim opozicionim vođama, podsećaju na dečje igračke. No, možda je i bolje što opozicija igra dečjim mačevima: ubojito oružje nije za nevešte ruke.