Ruku ako odseku, tetovaža ostaje!

Iskren do srži, bez dlake na jeziku. Rečima zakucava, kao što je svojevremeno bezvremenskim majstorijama između koševa dovodio suparnike do ludila.

Zoran Moka Slavnić odavno nije na terenu, na žalost mnogih zaljubljenika u „kraljicu igara”. A na ono što je postigao - malo je vlasnika olimpijske, svetske i evropske titule poput njega - sad podseća ruka. Zlatna desnica.

U razgovoru za „Alo!” Slavnić otkriva otkud želja za „crtanjem” po koži...

- Kad se čovek istetovira u 65. godini, ili je lud, ili zadovoljan - u svom stilu će Moka.

- Uradio sam to 2013, kad sam ušao u kuću slavnih.

Jesu li tetovaže jedna od ludorija Moke Slavnića, koliko ste razmišljali pre nego što ste ih uradili?

- Zaljubljen u ženu i „rokam” Jelena. Odavno sam hteo da istetoviram njeno ime, ali sam se bojao da će se uplašiti. Drugu sam uradio kad sam ušao u kuću slavnih, da povežem. Ruku mogu da mi odseku, ali ovo ostaje. Ovde misle da je krenulo od njih, pa nije krenulo. Ko ne poštuje prošlost ne može nikad da ima budućnost i zato sam to uradio. Eto, to je moj hir.

Šta ostvarujete time?

- Želim da ovekovečim nešto o čemu ovde nije izašla ni rečenica. Ništa drugo. Nije to bunt, nije ni ljutnja zbog toga što nisu to uradili. Smatram da je to greška zbog Srbije, ne zbog mene, ja sam samo predmet. Srbija treba da se ponosi nekim ko uđe u kuću slavnih. Nema kod mene bunta, samo iskrenosti koja čoveku obeleži situaciju, vreme ili neki postupak. E, to ljudi ne vole da čuju. Žao mi je, jezik me je doveo u situaciju da ljudi ne vole autoritete. Pa dobro, onda uzimajte šegrte. Ali plašim se da to ne valja, u ovom slučaju za moj sport - tvrdi Slavnić.

Na Dorćolu je nedavno otvoren košarkaški teren koji nosi vaše ime. Koliko je važno da deca izađu napolje, da ne budu za kompjuterima?

- Sedeći za kompjuterima, deca idu putem koji im omogućava da budu što veći degenerici, i fizički i umno. Umesto da koriste što im je priroda dala, da posle škole dođu na teren, da isprazne energiju, treniraju neki sport... Tako je bilo od pamtiveka. Sad je obrnuto. Sede dva, tri, pet, deset sati za kompjuterima i igraju igrice. Da bar šaraju „vikipedijom“, da nešto nauče, to bi bilo u redu, iako je mnogo, ne valja. Mi u sportu smo navikli da povežemo umni i fizički rad, samo da ima smisla.

Šta bi bilo da ste vi imali ovakav teren?

- Suvišno pitanje, jer ne može da se uradi više nego što smo mi uradili. Pričam o mojoj generaciji. Ej, olimpijski šampioni... - zaključuje Zoran Slavnić