Rekli su da će umreti za 24 sata, ali moja Sandra je još živa!

Dalibor Lončarić (46) i njegova supruga Sandra nisu ni slutili da ona boluje od karcinoma niti da je stanje toliko uznapredovalo. Dalibor je bez svoje supruge ostao maltene u trenu, a na portalu Nismo same podelio je svoju potresnu ispovest. 

Ovo je Daliborova i Sandrina priča:

"Bio je 5. april 2016. godine. Prelep dan. Došli smo s posla, ručali, a potom se uputili u našu lepu kućicu na obroncima planine Aljmaš. Kada smo stigli, vidno umorni, uhvatili smo se posla. Kosili smo, orezivali ruže, poprilično smo se naradili. Kasno predveče stali smo s radovima i krenuli kući. Supruga mi je već tada bila nekako sumnjiva. 

Pitao sam je kako je. Odgovorila je da je strašno boli stomak, ali da je to verovatno zbog toga što je ceo dan radila, prvo na poslu, a onda u Aljmašu. Seli smo u auto i krenuli kući. Ona je vozila. Uvek kaže da je vožnja opušta. Stigli smo kući. Kao sav normalan svet prvo smo se istuširali, a onda seli da večeramo. Smejali smo se i prepričavali dogodovštine s vikendice. Malo posle otišli smo da spavamo, jer sutra je ipak bio novi dan.

Tog kobnog 6. aprila, rano jutro, u 6:35 sati, iz sna me probudio Sandrin urlik. Zapomagala je: "Dado, boli me, jako me boli…". Sav bunovan i još u polusnu iskočio sam iz kreveta, uzeo mobilni i odmah nazvao osječku hitnu pomoć. Osobi koja se javila na telefon rekao sam da moja supruga oseća strašan bol u donjem delu stomaka i da ne može da mokri (tražila me da je odvedem do toaleta, ali nije mogla da mokri).

– Dajte joj nešto za smirenje, sigurno je napad žuči, rekao mi je taj neko dežuran u hitnoj i spustio slušalicu. Učinio sam to, ali njeno stanje se samo pogoršavalo. U 6:55 sati ponovno zovem. Sada broj 112 budući da je linija 94 bila zauzeta. Ponovno mi se javila ista osoba. Po glasu sam zaključio kako neće izaći na teren jer su imali hitniji slučaj od slučaja moje supruge. Rekli su mi da hitna pomoć u Osijeku na raspolaganju ima svega nekoliko vozila. Ali, šta da radim? Sandra više ne može da stane na noge. Treći put zovem isti broj. Bez ikakvih osećaja izgovorio sam nekoliko ključnih reči. Nakon toga hitna nam je za dve minute bila pred kućom.

Stojim na vratima i molim ih da požure jer je supruga počela čudno da izgleda. Ušli su u kuću, pregledali je i zaključili da će je ipak povesti na hitan prijem jer su joj već otkazali bubrezi. Objasnili su mi da je to razlog zašto nije mogla da mokri. Ne znam kako su to zaključili bez ijedne pretrage, ali meni je bilo bitno da je što pre transportuju budući da nije izgledala dobro. Iako sam im rekao da Sandra ne može da hoda, tražili su da je izvedem do kola hitne pomoći. Nekako sam uspeo. Stavili su je da sedne u stolicu, iako je ona urlala od bolova, i krenuli. Ostao sam da pokupim zdravstvenu knjižicu i još neke stvari i odjurio za njima u bolnicu.

Trenutak istine

Kada sam stigao na hitan prijem nisam je zatekao na hodniku. Pitao sam sestru na recepciji, a ona me uputila u dežurnu ambulantu. Već je bilo oko 7:30 sati. Od pola osam ujutro do 21 sat naveče sa suprugom, koja je tada već bila izgubila svest, hodao sam od odeljenja do odeljenja i molio Boga da joj neko pomogne. Oko 21 sat došla je doktorka ginekolog koja ju je primila. Sreli smo se na hodniku odeljenja.

Rekla mi je doslovce ovim rečima: "Budući da nismo uspeli da uradimo CT, a po nalazu ultrazvuka izgleda kao karcinom koji se širi munjevitom brzinom, ne vidim potrebu da je otvaram. Ionako će do jutra umreti".

U tom trenu sam se osećao kao da mi je neko odrezao noge. U meni su se mešali strah, grč, prezir. Sve i svašta mi se motalo po glavi. Strašno! Kako? Zašto? Imao sam pet miliona pitanja.

Lekarka me je prekinula rekavši: "Ja vas sada molim da idete kući. Ne možete više biti ovde, kasno je".

Otišao sam u sobu u kojoj je ležala moja supruga i zamolio sestru da joj da nešto snažno protiv bolova. Poljubio sam je, iako me više nije prepoznala, i sa suzom, koju sam skrivao od njene majke koja je sedela tik uz Sandrin krevet i plakala, oprostio se od supruge. Krenuo sam kući moleći Boga da je spasi. Tašta me je u autu celim putem zapitkivala šta su rekli doktori i hoće li Sandra biti dobro. Lagao sam da da još ništa ne znaju i da ću ujutro znati više.

Kada smo stigli kući otišao sam do svastike, uleteo sam joj u kuhinju i zaplakao kao dete. Zapitkivala me kako joj je sestra i šta su mi rekli. Nisam mogao da izgovorim ni reči koliko sam mucao. Nakon nekog vremena, i dalje kroz plač, rekao sam joj što mi je rekla lekarka.

Napokon sam stigao i u naš mali stan. Svuda oko mene podmukla tišina, a ja samo s mojom dragom u mislima. Ko zna je li gladna, ceo dan nije ni pila ni jela. Kako je ljubav moja? Jutro sam dočekao budan s našim kućnim ljubimcima. Skupili su se uz mene kao kifle. Životinje jako dobro osećaju da se nešto događa. Još nije bilo ni sedam kada sam nazvao doktorku. Rekli su mi da su joj izazvali veštačku komu jer su joj organi otkazivali, jedan za drugim. Još jedan udarac ravno u srce. Tada mi se na telefon javio prof. dr Zlatko Topolovec. Rekao je da će biti operisana. Operisaće je on, ginekolog Zoran Kasač i još jedan hirurg. Upozorio me i da nas čeka velika borba jer je moguće da im, nakon što je otvore, iskrvari u sekundi. Na kraju je rekao kako je to zasad sve što mi može reći, ali da mogu da nazovem tokom operacije da čujem je li sve u redu. Kad se završila operacija pozvao me da dođem na razgovor.

Osam i po sati koliko je trajala operacija bio sam van sebe. Opet hiljadu zašto i kako. Plakao sam, molio, stalno gledao na sat, a on kao da stoji. Napokon je zazvonio telefon. Javili su mi da je sve u redu i da mogu doći kod doktora Topolovca na razgovor. Hvala ti Bože!

Borba počinje

Lekar mi je detaljno opisao stanje moje supruge. Rekao mi je da nalazi pokazuju da se radi o karcinomu C- A-125 koji se nalazio između jajnika i ciste koja je bila veličine dečje glave i koja je pukla i uzrokovala sepsu. Sledio sam se. Bio sam zbunjen i sav u strahu kako dalje. Lekar mi je rekao da će moja supruga morati na hemoterapiju. Nakon 17 dana provedenih u bolnici Sandra je došla kući, neposredno pred njen rođendan.

Nakon nekog vremena dobili smo hitan poziv iz bolnice, zvala nas je doktorka Maja s onkologije. Rekla mi je da dođem sa suprugom na dogovor o daljem lečenju. Kad smo stigli objasnila je stanje moje supruge. Molio sam je da nam bez okolišanja kaže postoji li mogućnost ozdravljenja. Doktorka mi je sve detaljno objasnila, ali i rekla kako ozdravljenja nema i da će sve učiniti da pomogne mojoj supruzi u borbi protiv ove zloćudne bolesti. 

U meni su ponovo počele da se ruše kule od karata. Jedva sam zadržavao suze. U grlu kao da mi je bila kugla. Ponovno sam zanemeo.

Krenuli smo kući. Ceo put smo se držali za ruke, a bez obzira na buku nama se činilo kao da je zvuk nestao. Gledali smo jedno u drugo. Dugo nismo progovorili ni reč, a onda sam predložio Sandri da uđemo u jedan kafić na kafu. Žudeo sam za kofeinom i cigaretom. Seli smo i pokušali da naručimo kafu. Konobarica je gledala u nas kao u dva ludaka. Oboje smo plakali, a onda je u jednom trenutku supruga rekla ono što je trebalo ja njoj da kažem: "Dosta, idemo da se borimo"!

Od tog dana naš se život pretvorio u borbu. Do pre dva meseca Sandra je primila 46 hemoterapija.

Našu borbu nismo sveli na kuknjavu i suze. Borimo se lutajući po Hrvatskoj. Čim se ukaže slobodan vikend mi smo na putu. Kad nisam na poslu celo vreme se smejemo.

Razgovaramo o bolesti, ali sve smo negativno odbacili. I zato se moja supruga oseća dobro. Kada je vide ljudi kažu kako izgleda kao da joj nije ništa. Lepa je i svi smo uz nju: njena sestra Sunčana, roditelji, zet, njihova deca, prijatelji. Posebno bih hteo da se zahvalim Sandrinom bratu, pedijatru Igoru Bereckom, koji je pridoneo tome da se Sandra oseća dobro. Hvala mu od srca.

Moja supruga je zmaj i primer svakoj osobi koja se bori s ovom opakom bolešću, Ljudi, smeh, ljubav i inat najbolji su recept za uspeh. Negativne ljude maknite od sebe!"