Reanimacija: Prljava tajna koju lekari ne govore

Brojne stvari su se promenile u medicini u proteklih nekoliko decenija. Ali, s poboljšanjima u nezi pacijenata, došlo je i do eksponencijalnog rasta očekivanja ljudi. Nekako smo prešli iz "vaš bližnji ima smrtonosnu bolest i učinićemo sve u svojoj moći da je lečimo i umanjimo bol" do "vaš bližnji ima bolest za koju nema leka, ali mi ćemo je svejedno lečiti kao da ima".

Problem je u tome što svi umiru, kad-tad. Ali, čak i oni s terminalnim bolestima su retko svesni vlastite smrtnosti, kao i njihovi bližnji, te imaju nerealistična očekivanja oko toga šta lekari mogu poduzeti.

Posao doktora postao je da ljudima daju nadu i prepisuju lekove, ali u situaciji u kojoj bi sami trebali da odluče kakvo lečenje žele, oni bi znatno češće nego drugi smrtnici odbili lečenje. Da li je reč o tajnama profesije s kojima su upoznati ili pak shvatanju da je bolje živeti kvalitetnije, tajne su koje čuvaju za sebe zbog Hipokratove zakletve, ali ipak bi voleli da ljudi znaju.

Svi koji rade u zdravstvenom sistemu znaju da je on sam, naročito ako se tiče nege na kraju života, vrlo loš. Ali, postoje stvari koje ljudi mogu sami da urade kako bi preuzeli kontrolu nad svojim ili zdravljem svojih bližnjih.

1. Razumevanje šta oživljavanje jeste

Gotovo univerzalno, obuhtaća pritisak na grudi, intravenozne lekove, mehaničko upumpavanje vazduha i defibrilaciju.

U slučajevima oživljavanja gde cilj nije samo preživljavanje već povratak na prethodni nivo funkcionisanja, šanse za uspeh su zabrinjavajuće male.

Na kraju, kad bi vam lekar ponudio operaciju koja ima samo 1,7 odsto šanse da poboljša vaše stanje, a istovremeno je bolna i uznemirujuća, većina ljudi to verovatno ne bi odabrala.

U našem se društvu briga i ljubav izednačava s time da se "učini sve". Kako ljudi stare, naglasak bi trebalo da bude na kvalitetu, a ne kvantitetu života, što ljudi često zanemaruju te iz sebičnih razloga ne žele da puste bližnjeg.

- Bio sam prisutan na bezbroj oživljavanja i njihovih pokušaja s vrlo različitim uspehom. Često se radi o ljudima koji su oživljavani samo zbog dobrobiti svojih porodica, a ostatak života su proveli nepokretni i zavisni o aparatima. Verujem da je naša uloga kao lekara da lečimo bolest, a u trenutku u kojem dođe do toga - olakšamo smrt. Moj je otac odbio oživljavanje i nakon što mu je pukla aorta nisam se protivio tome, već sam ga pustio da ode, a održavan je na životu toliko dugo da se oprostimo. Da sam u dubokoj komi, ne bih voleo da me na veštački način održavaju živim. To nema smisla - kaže nefrolog Paskal Lejn.

2. Razumevanje šta oživljavanje nije

Oživljavanje nije garancija za preživljavanja života kakvog je pojedinac pre imao, a Holivud nam daje lažnu sliku toga.

Prema velikoj analizi doktorskih serija na TV-u, čak 75 odsto ljudi vrati se na "staro ja".

Ali istina je drugačija.

Prosečna šansa uspeha oživljavanja mlade, zdrave osobe (što znači da je funkcija mozga nedirnuta) iznosi tek 30 odsto. Kod starijih ljudi s hroničnim medicinskim stanjima iznosi tek od jedan do tri dosto. Za neke pacijente, ona se približava nuli.

- Ljudi misle da oživljavanje funkcioniše tako da vas naprosto vrate iz mrtvih bez posledica, ali stvarnost je drugačija - najčešća su oštećenja raznih organa i sistema. Ne bih išla na odeljenje intenzivne njege ako se uzrok bolesti ne bi mogao ukloniti, a svakako ne bih pristala na hranjenje na cevčicu ili da mašina diše za mene. Mislim da bi vam većina lekara rekla da bi želeli da umru u miru svog doma. Kad sam tek počinjala da radim zaprepastio me pacijent koji je odbijao terapiju, ali njegove sam reči zapamtila: "Treba znati kad se produžava život, a razlikovati kad se produžava smrt. Ako produžavamo smrt, produžavamo i bol" - kaže lekarka Izobel El-Šanavani.

3. Rizici oživljavanja

Svi misle da je oživljavanje dobro jer spašava život. To je naravno istina, ali samo ponekad. Ali svi lekarski tretmani imaju rizike i nuspojave povezane s njima, to je inherentna priroda praktikovanja medicine.

Dugoročno, pacijenti mogu završiti s lošim neurološkim funkcijama, zavisni o aparatima koji dišu za njih, s nikakvom nadom povratka na staro zbog prethodnih plućnih bolesti ili drugih komplikovanih zdravstvenih stanja.

Mogu biti vezani za krevet i razviti čireve na raznim delovima tela. Ti čirevi mogu da se inficiraju. Često su vezani kako ne bi iz grla iščupali cevi koje ih održavaju u životu, ali mnogi to ipak čine gotovo do delirijuma. Brojni pacijenti dobijaju urinarne infekcije zbog kojih je obavezan kateter, a često postaju inkontinentni.

Velik broj porodica se može osećati zarobljeno tom situacijom, verujući da je njihov bližnji pobjedio šanse nakon infarkta ili sličnog stanja, te je nepravedno završio vezan za krevet s brojnim problemima. Ali, važno je pomenuti da nikad nije kasno da se odustane od veštačkog održavanja života.

- To nije isto kao uskraćivanje pomoći ili uzrokovanje smrti, jer je bolest koja stoji iza toga svega i dovela do tog stanja - objašnjavaju lekari.