Putuj, šampione!

Reflektor se pali, udara na scenu, uperen je u jednu tačku, da te obasja, da dokaže tvoju veličinu, a onda opet mrak - crnilo!

Vidim te i dalje kako koračaš beogradskim ulicama, ponosni momak iz Moslavine, kovrdžave kose i s onim tvojim stidljivim osmehom dok u rukama držiš nove „starke“ - opet sve crno.

Čujem kako odzvanja udarac lopte u beton dok na terenu u blokovima bacaš horog prema košu - prasak... Nebeska udica je otišla na nebo.

Taj prasak odjeknuo je redakcijom kada je stigla vest da te više nema, a onda muk - izgubili smo i Nebojšu Glogovca.

Zašto? Kako tako brzo? Zar je bolest bila jača i uspela toliku veličinu da odnese za tako kratko vreme?

Nismo te se nagledali, dragi naš Nebojša. Nismo stigli da se radujemo tvojim novim nagradama i uspesima. Otkud mi pravo da pišem ovako lično, kao da smo sto puta pili kafu, a nikad se nismo ni upoznali. Ne znam. Valjda zato što smo te svi doživljavali kao svog. Tome si doprineo svojom skromnošću i opuštenošću. Time što se nikad nisi postavio kao zvezda, iako si to oduvek bio. Pamtiću i tu čudnu iskru koju si imao u očima i osmehu koji je krio tajne. Ne, više ništa neće isto biti bez tebe. Otišao je još jedan od velikih.

Putuj, šampione, pobedio si na terenu i iza sebe ostavio velika dela, po kojima ćemo te zauvek pamtiti.