EKSKLUZIVNO~Pročitajte šta vam Nole poručuje!

 

Srpski teniser je srušio mnoge rekorde, osvojio je 11 titula, od toga tri grend slema, godinu završio sa nestvarnih 7.915 ATP poena više od najbližeg pratioca Endija Marija. Prema mnogim predviđanjima, naš Nole ima šansu da postane najveći teniser u istoriji. To više nisu želje, to postaje realnost.

Pre nego što ode na zasluženi odmor sa porodicom, Novak Đoković u ekskluzivnom razgovoru za „Alo!“ sumira utiske godine.

- Ova 2015. će ostati upamćena za sva vremena?
- Bila je ovo godina rekorda, velikih pobeda, odličnih rezultata u kojima sam, što je najvažnije, imao kontinuitet u igri i napredak. Trudim se da se stalno usavršavam, da pomeram sopstvene granice i u tome tražim izazov.

- Da kucnemo u drvo, zdravlje te dobro služilo?
- Jeste, najvažnije je da sam se dobro osećao, da nisam imao povrede. To je važan preduslov da imate dobre rezultate. Osim toga, ispunjen sam privatno više nego ikada, okružen sam divnom porodicom i timom koji je uvek uz mene i zaista sam srećan čovek. Privilegija je što radim ono što volim i uživam u svakom trenutku. Sada je vreme za dugo očekivani odmor. Jedva čekam mir i isključen telefon.

 

- Jedan španski novinar reče da je zbog tebe tenis „postao dosadan“?
- Ne znam za tog španskog novinara, ali meni nije nimalo dosadno. Baš je zabavno. Voleo bih da ova zabava potraje što duže!

- Pre nego što si postao broj jedan, dok su vladali Federer i Nadal, izjavio si da si rođen u pogrešno vreme. Misliš li da sada tako misle drugi?
- Pre šest godina Federer i Nadal jesu bili dominantni. Svako ko prati tenis zna da su uglavnom izlazili kao pobednici iz naših duela. Ali taj rivalitet sa njima terao me je da budem još bolji, da učim, da napredujem, da pronađem način kako da ih savladam i da ispravim svoje nedostatke. 

- U međuvremenu si pronašao „tajnu formulu“?
- Pažljivo sam radio svoj domaći zadatak, razlomak po razlomak, nepoznatu po nepoznatu, iako jednačina nije bila nimalo laka. Na kraju, uspeo sam da pronađem rešenje. Šalu na stranu, možda nekom deluje da do pobeda danas dolazim suviše lako, da se protivnici unapred predaju, bez obzira na to o kome je reč, da mi je prepušteno prvo mesto. Verujte, nije tako.

- Kako si došao do ovakve dominacije?
- U vrhunskom tenisu odlučuju nijanse. Morate da se borite za svaki poen, da se dobro pripremite, odradite skauting ako je potrebno, da provedete sate i sate na terenu za trening i da budete savršeno koncentrisani. Samim tim, periodi dominacije ne dolaze kao neki poklon sa neba, već se za njih iz dana u dan borite. Ja tu borbu nastavljam da vodim. Poštujem sve rivale, ali konstantno radim na sebi, svestan da uvek postoji prostor za poboljšanje. Ne opuštam se zbog svega što sam postigao i izuzetno sam motivisan da nastavim sa pobedama, trofejima i suočavanjem sa novim izazovima. Sigurno je da ne mislim da sam rođen u pogrešno vreme.

- Mnogima je cilj da te poremete i dekoncentrišu. Ponekad se i publika okrene protiv tebe, ona njujorška, na primer?
- Iako je ta situacija u kojoj navijači ne navijaju za nekog, nego u nekim trenucima protiv vas, ponekad i veoma neprijatna, ja se trudim da ne padnem, nego da je iskoristim i pretvorim u svoju korist. Da osetim tu energiju sa tribina, prihvatim je i doživim kao svoju, kao pozitivnu stvar. 

- Pomaže li ti neko još u tome?
- Pomazu mi Boris Beker i Marjan Vajda, koji se dogovaraju oko svih detalja vezanih za moj rad, treninge i napredak. Beker mi je pomogao da dodatno shvatim psihologiju navijača i da sav taj huk, posebno negativan, iskoristim kao gorivo koje me vodi napred, koje mi daje dodatnu snagu da istrčim dva koraka više, da budem brži, da se pokažem. Trudim se da me navijanje ne ometa, iako je uvek bolje, naravno, da vas bodre i navijaju za vas.

- Čini se da i te neke neprijatne stvari prihvataš kao šou, kao deo sportskog spektakla?
- Apsolutno! Svako ima pravo da izabere svog favorita, nema tu ljutnje. S druge strane, svestan sam i da se podrška sa tribina ne dobija rečima, pričom na konferencijama za medije ili statusima na društvenim mrežama, već isključivo rezultatima i ponašanjem na terenu. Trudim se da budem fer prvo prema sebi, a onda i prema rivalima i publici. Trudim se da budem najbolji u tome što radim. Da budem svestan da oni dođu i ne žele da gledaju meč od 6:0, 6:0, 6:0. Oni žele pet setova sa tesnim pobedama jer je to draž navijajanja i odlaska na mečeve.

 

 - Pored svih teniskih obaveza, prilično si aktivan i u fondaciji koju vodiš sa suprugom Jelenom i tvojim timom. Kako izgleda borba za bolje školstvo u Srbiji?
- Stanje je dosta loše. Polovina dece u Srbiji ne pohađa predškolske programe. A zašto su oni važni? Dokazano je da deca koja idu u vrtiće imaju bolje rezultate kasnije u životu, kreativnija su, bolje zarađuju, bivaju samostalnija.

- Ima li u Srbiji dovoljno vrtića?
- Sigurno je da ih nema dovoljno. Često nema didaktičkog materijala, ne ulaže se dovoljno u usavršavanje profesora, nastavnika, vaspitača. Ne upirem prstom ni u koga, svesni smo da novca nema i da prema ovome što je na raspolaganju država mora da se odnosi domaćinski, da uradi sve što može. To je ponekad dovoljno, ponekad nije. Zato je potrebno da svako od nas učini nešto kako bi pomogao. Naša fondacija ima tim ljudi koji vredno radi da bi deca imala bolju budućnost. Drago nam je što nam se iz dana u dan sve više ljudi pridružuje u tome i što ima i drugih organizacija i fondacija sa ciljem da unapredimo pre svega rano obrazovanje, ali i obrazovanje u osnovnim i srednjim školama, jer je to važan preduslov uspešnijeg društva. 

- Optimista si po tom pitanju?
- Moramo da gledamo unapred, ne smemo da razmišljamo isključivo o kratkoročnim ciljevima. Moramo deci da stvorimo uslove da ostvare svoje potencijale, da se razvijaju, da ulažemo u njih jer će oni za 15 godina voditi Srbiju u svim oblastima. Neću prestati da pričam o tome jer mislim da je to važna tema i želim da ljudi shvate da je rani razvoj važan za svako dete i za sve nas ako želimo bolju budućnost i nama i našoj deci.

- Veruješ li da ćemo i za 10-15 godina i dalje imati „zlatnu decu“ kada je reč o sportu?
- Ubeđen sam. Srbija je rasadnik talenata. Izvor iz kojeg izlaze lepe stvari, kvalitetne, dugotrajne, uprkos svim teškoćama sa kojima se naš narod suočava. Uvek je tako bilo. Jednostavno, ima nešto u našoj genetici, u našem porivu da se takmičimo, u inatu. U karakteru koji deli gubitnike od dobitnika. Vidim da sale vrve od karatista, stonotenisera, plivača ima sve više, deca vole da igraju tenis, rukomet, da ne govorim o odbojci, fudbalu, košarci. Dok je god te ljubavi prema sportu, a vidim da je neverovatno jaka, biće i šampionskih ostvarenja. Međutim, pustimo svakoj generaciji da se samostalno razvija, bez opterećenja i poređenja sa onim ranije. Jednom je bio Bari u fudbalu, jednom Istanbul u košarci. Svako vreme je drugačije, posebno. Dajmo šansu klincima da se pokažu najbolje što mogu i cenimo to što imamo.