U našoj zemlji možeš da budeš turista do 19 časova!

Odrasla sam na Dunavu u hladu borova prelepih Vinaca. Tu sam prohodala, naučila da plivam. Ne lažu kad kažu da je najlepši zalazak sunca tik uz Golubački grad.

- Fotkaj ove rode, vidi gnezdo na kući – kaže mi drug, koji prvi put ide u ovaj deo Srbije, dok prolazimo Sirakovo, Đurakovo, Topolovnik, blenući u gastrabajterske dvorce.

Znala sam da za dan ne mogu da im pokažem sve, pa smo otpisali Srebrno jezero i nastavili ka Golupcu i raju – Vincima. Čim je „pukao pogled“ na Dunav oni su ostali bez daha, a ja srećna ponavljala onu čuvenu: „Da nema lepšeg mesta“.

Kad stigneš u Vince, ne možeš da ne odeš kod čuvenog Džimija. Izljubili smo se kao najrođeniji i uz kafu komentarisali da li je sezona mrtva ili ne. Napravili su biciklističku stazu i trotoare, pa sad u Vince dolaze i oni koji nisu znali da postoje. Puno mi srce, svi će videti lepote ovog kraja.

Prošetali smo borovom šumom i svratili do placa koji čeka da zaradim milionče, pa da sagradim kuću sa najlepšom verandom. Dok je u Beogradu sunce pržilo, uživali smo u hladu borova na divnih 27 stepeni.

Znali smo da nemamo sve vreme ovog sveta te smo krenuli ka Golupcu, gde su nas na ulazu dočekala deca u narodnim nošnjama - sa sve trubačima paradiraju po centru. Ka tvrđavi nam se nije dalo, pa smo skrenuli ka Tumanima. Kad tamo dođeš ne možeš da ne prozboriš koju sa jeromonarhom Dimitrijem i braćom u manastiru.

Naravno da ćeš i kroz netaknutu šumu prošetati do isposnice svetog Zosima jer su braća toliko truda uložili da obnove to prelepo čudo. Po povratku, naravno, moraš popiti kafu u manstirskoj gostionici, tik uz potok dok te priroda opija. Odatle trk u Golubac, da napuniš stomak.

Tu nas je uhvatilo nevreme. Srećom, pljusak nije dugo trajao te smo siti i srećni krenuli ka tvrđavi. Već izdaleka sam shvatila da nešto ne štima.

Za godinu dana izmestili su put koji je prolazio baš kroz tvrđavu i napravili tunel kojim ulaziš dalje u klisuru. Naravno, tu ne možeš da staneš, a sve zatvoreno ogradom. Ništa, okreni se i natrag do kafića koji su napravili na obali. Oduševljeni snimimo parking, ali i kapiju. Na njoj tabla - sto dinara da parkiraš. Brzo vadim pare, a čika koji stoji pored kapije nas izgubljeno gleda:

- Ne može! Radimo do 19 časova – kaže sav uvređen što smo se usudili da dođemo u 18:54.

Pitamo ga da li smemo negde drugde da se parkiramo da bismo popili kafu. Kaže: „Ne i kafić radi do 19“.

Pitam ga da li se šali?! Jok! Čekaj bre rođače, dođe mi da kažem. Znaš li ti da sam tamo rasterivala zmije i kroz šiblje se penjala na Šešir-kulu, a sad ni kafu ne mogu da popijem? Ali ćutim, vidim da tvrđavu kockaju, biće lepo kad se sve završi.

Besni i razočarani okrenemo auto dok moja Slađa komentariše.

- Tako smo i mi nedavno hteli da popijemo kafu u Avalskom tornju i gledamo Beograd noću. Stigli smo nešto pre osam uveče i nisu nam dali da uđemo jer zatvaraju!

- Ništa, idući put ćemo kao Japanci. Guglaćemo do kad rade kafići pored najlepših turističkih atrakcija Srbije, pa ćemo u sekund sve da tempiramo – gunđam sa suzama u očima.

Igor nije dao da klonemo duhom.

- Ajmo opet kod Džimija, verujem da on radi.

I da, Džimi nas nije izbacio, opet nas je izljubio i smestio na najlepšu terasu, jer najviše voli kad mu dođu njegovi Beograđani. Tamo su se moji prijatelji uverili da lepši zalazak sunca u Srbiji ne postoji. Dok su rasterivali turiste iz kafića kod tvrđave, mi smo uživali na obali do kasno u noć u najlepšim Vincima.